Pravac pogleda

Kada koračamo noću, slabo osvetljenim, sablanim ulicama, koraci su brzi, a pogled oprezan i uvek usmeren unapred. Dešava se pak, da zagazimo u baru do članaka, da nam se odveže pertla, čak i da nervozni prsti ispuste ključeve od stana, koje smo izvadili pola sata pre dolaska do ulaznih vrata, na mračni trotar. Svaki od tih problema rešimo za rekordno vreme, ali ni u jednom trenutku ne dopuštamo pogledu da skrene. Iz sporednih aleja i prolaza koji seku ovu „našu“ ulicu, čujemo glasove, krike, pucnje, škripu, lomljavu stakla, ...osećamo i poglede koji nam se kao oštrica zarivaju u leđa i bude to prokleto čudovište u nama – znatiželju; ali mi, pogled i dalje ne skrećemo. Ne, čvrsto je fiksiran. -Možda je to samo mačka iskočila iz kontejnera, pomislimo, -pa je oborila neku starudiju... -A možda nekom ipak treba pomoć! Šta ako sada siluju bespomoćnu devojku? Možda ubijaju nekog klinca! Možda neko naplaćuje dug na najbrutalniji način! A šta ako pijani dripci maltretiraju nekoga koga vrlo dobro poznajemo ?!... A šta ako naiđe policija pa nas pomeša sa njima?! Možda se bez razloga uvučemo u neprilike. Možda se ipak ne dešava ništa loše, to je samo zaljubljeni par, koji se vaćari tu na uglu...Bilo bi itekako nepristojno zabadati nos u tuđa posla. Pa naravski ... ne može se dešavati ništa loše! Vrlo poznata kvaka...škljoc... konačno zvuci nestaju...preplavljuje nas olakšanje. Spustimo glavu na jastuk, spokojni i zadovoljni razmišljamo o proteklom danu, već potpuno ne razmišljajući o ulici i dešavanjima u istoj. Možda baš zato što pogled nismo skrenuli...a možda je ipak trebalo!

On i on uz litar-litar

Dolivam malo kisele vode i mešam je sa jeftinim belim vinom. Čujem šum mehurića koji se probijaju do vrha čaše i nestaju. Lupkam prstima po astalu, dok zamišljeno gledam u karirani stolnjak, koji je progoreo od žara cigareta na par mesta. Slike se polako vraćaju. Brz pogled ka prozoru...pada sneg! „Ne volim zimu.“Promrmljah u sebi. Doduše ne volim ni leto... a ni proleće. Kada bolje razmislim ne volim ni jedno godišnje doba! Zapravo, ja ne volim ništa na ovom svetu, a ponajmanje sebe! Potpuno sam zaboravio na cigaretu koja je već potpuno izgorela u pepeljari. Grabim paklu, zalizujem krdžu i palim je. Kelnerica Rada, koja je ceo svoj život provela po birtijama, kao što je ova, dolazi do mog stola sa čistom pikslom. „ Da zamenim.“, reče tihim tonom, „Pusti je...“ progunđah. Kako se udaljila ja sam krenuo do wc-a. Teško je stići bilo gde kad si bogalj, pa čak i tamo gde se piša i sere! Tako ti je to u zivotu, neko je hendikepiran na ovaj, neko na onaj način. Ja sam izgleda i na ovaj i na onaj i na svaki drugi način. Naslanjam štaku pored pisoara, završavam sa fiziološkom potrebom, namrštim se ispred ogledala i vraćam se za astal. Rat nije odneo samo moju nogu, već i moju dragu, a istinski smo se voleli. Tja, sve su to gluposti. Odneo je moju dušu; ako sam je uopšte ikada i imao i zasigurno je odneo moje detinjstvo. Iako sam imao dvadeset i dve godine, bio sam dete...A šta sam sada?! Šupalj kao čaura kalašnjikova koja je ostajala posle svakog mog hitca. Pozivam u pomoć valjane razloge zašto ostati živ. Bar mi je ostao kažiprst, koji je bio veoma poslušan na obaraču. Valjda se može i drugačije iskoristiti?... Da, ovaj put stavljam ga na čelo. Rada donosi još jednu turu, dok se mehurići kisele vode, potisnuti vinom, još uvek probijaju do vrha čaše i nestaju...

Kad bi bilo…

Kad bi sunce bilo tamno,
tad mesec bi bio svetao
i baš kad prođe dan,
zamjaukao bi petao.

Moreplovac voz bi vozio,
zidar zgradu bi da sruši
tada bi i kupus
zeki grickao uši.

Kad bi šorc nosili zimi,
a kaput nosili leti
tad jahali bi lastu
ka severu dok leti.

Kad bi Deda Mraz krao,
a lopov poklone delio,
tad bi se I đak
domaćem zadatku veselio.

Kad bi ljubav bila kad mrziš,
a mržnja kad voliš,
brat bi tukao seku
prutom da je boli.

Kad bi bube bile velike
gazile bi ljude,
zato je svet onakav,
kakav treba da bude!


Posvećeno mojoj sestri.

Razbibriga

Pesma "Kafana je moja sudbina" totalno je izgubila smisao, kada se iz boemskog sveta preselila u svet kiča i šunda. Pri tom deli plejlistu sa kojekakvim ultra sajber intergalaktik folkerima. Mislim da se Toma Zdravković prevrće u grobu, kad' uz njegove pesme zaigraju klaberi.

E sad', dok se on prevrće u grobu, nama boemima se zbog svega toga prevrće u stomaku. Šta se desilo sa boemskim životom? Šta se desilo sa kafanskom idilom? Gde su karirani stolnjaci i neispražnjene piksle?!

Od svoje treće godine sam redovni posetilac kafana. Moj deda, kao direktor BIP-a u penziji, vodio me je od kafane do kafane. Mnogo toga se promenilo od tad'. Sećam se pre samo par godina, moj dobar drug i ja smo često posećivali jednu staru, nišku kafanu. Jeli prebranac sa kobasicom s' roštilja, pili lozu kao zveri i sve to za neku siću. Pre par dana sam rešio da sa devojkom posetim tu istu kafanu i desilo se šta?!... Na ulazu nas je ljubazno dočekala hostesa, zatim nas je otpratila do stola, da bi nas kasnije konobar neprijatno iznenadio računom!

Ogadili su mi se i ćevapi i špricer a i šopska salata sa sve gorkim krastavcima. Bljak! Još se konobar uvrteo oko nas, te nam je na svaka dva minuta menjao pikslu. Ne volim kada mi menjaju pikslu! Jednostavno ne volim! Pusti je nek' smrdi! Da treba, sama bi se ispraznila!:)

I eto silom prilike, pre par dana svratio sam u birtiju "Kod Kiće". To je porodična kafana, koja nenako poseduje dušu. Karirani stolnjaci, TV kao izvor muzike, polomljene klupe, fleke... Sve je tu! Iako sam izbegavao to mesto, jer sam godinima dužan 200 dinara, eto došao sam ponovo i nisam se pokajao.

Tamo nema mladih ljudi kao što sam ja. Tu se postavlja pitanje...Da li sam ja nenormalan što umesto sočne piletine i koktela, više volim bajate ćevape i špricer ili su "oni" nenormalni što ne vole ovo što ja volim. Zašto sam jedan od retkih kojima bolje društvo predstavlja pivo, hladno kao taštino srce od kojekakv go go igračice.

Da li sam alkoholičar?! Nisam!

Da li sam boem?! Reklo bi se da jesam!

Drago mi je da postoje ljudi kao što su Ratko i Miloš, sa kojima mogu da "kljocnem" čašu od 2 deci. Čak mi je draže da slušam kafanske rasprave o politici, nego li marmunske rasprave o "mafijaškim podvizima"!

Volim kada dobijem račun na papiriću sa reckama! Državi šipak! :)

Nadam se da ima još boema, koji dele ljubav prema kafani sa mnom i koji kapiraju da je kafana najbolja razbibriga!

Ako ima,

2 deci uvis....i ŽIVELI!