Od malena su nam roditelji pričali o lošem uticaju televizije na nas. Dobro se sećam očeve pridike: -Sklanjaj se od televizora, upropastićeš oči! Dvadesetak godina kasnije, zapitao sam se, da li gledanje televizije može da dovde samo do oštećenja vida ili ima za uzrok mnogo veće posledice.
Hajde da se vratimo na sam početak, jer krenuti od sredine nikako nije zgodno.
Reč televizija dolazi od grčke reči tele - daleko i visio - gledanje, pogled. Možda su tvorci iste bili preambiciozni, te su ovoj napravi nadenuli upravo takvo ime , ali danas, gledanje televizije, ne može predstavljati kakav “širok” ili, bukvalno prevedeno, “dalek” pogled. Izgleda da se značenje samog pojma “zagubilo”, barem kod nas. Adekvatnije rešenje bi možda bilo “teleći pogled” ili “vizija teleta”, pošto se i interesovanja većine ljubitelja današnje programske šeme ne razlikuju po mnogo čemu od interesovanja prosečnog teleta.
Da se razumemo, ja posedujem TV. Šta više, često je uključen, a kanale listam nasumično, i zadržavam se na onom na kom je slika najsvetlija. Da, baš tako,najsvetlija… I za to postoji sasvim valjani razlog. Zapravo, TV za mene predstavlja najobičniju lampu. Smatram da sam jedina osoba kojoj televizor služi isključivo kao primarno osvetljenje radne površine. Kakav paradoks, čim se uhvatim za knjigu hvatam se i za daljinski upravljač.
E sad, postoje naravno, na kablovskoj, i televizije koje emituju program edukativnog karaktera, (koji bih i ja verovatno pratio, kada bih gledao televiziju), međutim ne bih da pričam o ljudima koji prate upravo takav program, već o prosečnom srpskom ljubitelju televezije – Teletu koje blene u šareni tv!
Tom profilu odgavaraju svi ljudi od 7-107, koji su u manjku sa privatnim životom, a imaju višak dosade i puke radoznalosti. To su ljudi, kojima se 24/7 mala, roze mrlja “smeši”, sa gornjeg, desnog ugla ekrana i čiji nosevi uvek imaju za cilj da se zabiju u tuđa posla. Kao da mislie da im se mesija vratio direktno preko tv ekrana, pa dopuštaju tv (bez)licima da im diktiraju pravila ponašanja i izgleda… Sve od ljubavi do mode. O uticaju televizije svedoči i bizarni događaj, koji se odigrao u Leskocu, u vreme kada je na programu bila, astronomski popularna, serija Kasandra. Naime, grupa starijih žena je kontaktirala advokata da izvuče Kasandru iz pritvora.(Šta li je pomislio čovek?). Vrlo dobro se sećam i kako su u ono vreme oponašane tadašnje zvezde ZAM-a. Sve žene su želele da imaju duge noge kao Sneki, te da ih pakuju u vrele letnje haljine. Tako i sredinom devedesetih, mediokriteti su radili upravo onako, kako im je diktirano palicom ovog medija, koja im je ujedno kao vikinška sekira, odsecala svaku moralnu vrednost. I taman kad smo pregrmeli diktatorske dnevnike, dens i ostala “čudesa”, pravo iz središta ovog, već odavno jalovog tla, iznik’o je još veći korov, na čelu sa biljkom kešožderkom S. Popovićem. Prosečan Srbin je protiv gej populacije, te je uvek spreman da rasturi gej paradu, dok mu ni malo ne smeta kičeraj, šund i seljanija na nacionalnoj televiziji, šta više i uživa svemu tome, te ne bi rasturio Grand paradu.
Kanda sve je to bilo malo da “ubiije” dokonst kod gledalaca, pa su televizijski magovi rešili da “uvezu” inostrane šou-ove kod nas. I to ne bilo kakve šouove, već rialiti šouove!
Sa njima, uz vetar je otišlo, bukvalno sve što ima veze sa pojmovima kao što su moral i kultura. Desilo se i to da su ljudi, koji bojkotuju ovakvu vrstu zabave, na silu postanu asocijalni, jer se ova “zaraza” toliko duboko uvukla u psihu mase, da je zaista postalo nemoguće izbeći razgovor o kući, farmi ili ostrvu. Odem na faks, gde me dočekaju sa pitanjem: - Je l’ si video šta se desilo sinoć kod šupe na farmi?, uzvraćam na pitanje:- Nisam, ne zanima me!, pobegnem u učionicu, gde me dočeka profesor sa pitanjem – Šta misliš ko će da ispadne večeras?, - Zaista ne znam i ne zanima me…, a posle faksa do komšinice, koja “nabada” konstatacijom – Jao, pa ti imaš iste čarape kao Kurta iz tog i tog šoua!!!, - Nisam pratio, ne znam… njah!. Njihov odgovor na moju reakciju, zvučao je otprilike ovako: - Glup si!
E, ovako, ja ću biti glup i kloniću se ovakvih “pametnih” stvari i dalje, a vi budite premudri, te trk po daljinske upraljvače, kako bi se napojili sa izvora mudrosti. Eventualno telefon u šake, pa se obratite idolima, koji se nalaze u nekom od tih šouova, koji će bog zna kako pročitati to.(Kapiram da mi glupi to ne kapiramo.)
Naravoučenije: Ako želiš da budeš “glup”, baci tv i baci se na knjigu! ( Što je u mom slučaju nemoguće, bar dok ne nabavim lampu :). )
уторак, 25. јануар 2011.
уторак, 18. јануар 2011.
Oklop i bodlja
Prolazi zima. Budim se. Više ne osećam njenu hladnu ruku i ne vidim njen izgubljeni, a opet tako topao pogled. Opet sam ja- ja i opet je ona- ona i zasigurno ona ne želi da bude ono što sam ja, a ja sam odveć kukavica da se potrudim da budem ono što je ona.
A i kako bi jedan jež mogao da postane čovek? Pa toga nema ni u bajkama. Da sam žaba, možda bi i bilo nade za mene, jer se još od davnina pripovedalo o preobražaju žabe u prelepog princa.Tja,...ne moram da budem prelep, a ni princ, jednostavno želim da budem čovek, jer ona bar to zaslužuje.
Sa druge strane, odgovarao mi je miran, ježev život. Noćno šunjanje po žbunju, leškarenje u brlozima prekriven suvim lišćem, proždiranje buba, grickanje svežih plodova koje mi daruju stari voćnjaci i potpuna osama, oduvek su mi prijali. Uživao sam u samoći, iz tog razloga što baš niko mi nije nanosio nikakva zla, i nije mi smetalo da za to plaćam cenu u smislu da mi niko ne donosi nikakva dobra. A imao sam i par prijatelja,... nije da nisam, ali sve je to bilo više površno poznanstvo, no pravo prijateljstvo. Jer kada bi neko i pokušao da produbi odnose i da se istinski zbliži sa mnom, ja bih automatski aktivirao svoje oštre bodlje i odbio bih ga od sebe. Ponekad mi fali dobar sagovornik. Pripadnici moje vrste mi nikada nisu odgovarali. Vodio sam razgovore sa lisicom, ali ona je pravi narcisoidni egomanijak, koja je robovala svojoj ličnosti i uvek je rađe birala vukove za društvo, koji su je „kupovali“ mesom sveže zaklane jagnjadi. Šta jedan jež može da ponudi bilo kome? U jednom periodu sam dosta vremena provodio sa mladim magarcem, koji je pobegao strogom zemljoradniku iz štale, koja se nalazila u obližnjem selu i krenuo putem slobode. Bio je pravi drugar, ali njegova mana bila je ta, što je bio glupav i pomalo dosadan stvor, pa samim tim, nisam mogao da gledam na njega kao na ozbiljnog sagovornika. No, odista mi je prijalo društvo starog, crnog gavrana. Mnogi su ga izbegavali zbog njegove mračne pojave i boemskog života, ali taj je bio prava poeta! Satima bi smo razmenjivali komentare i zapažanja o poeziji, smislu života i u kom polju mogu da se pojedu kvalitetne larve- jer poslednjih godina je stvarno loša hrana po poljima. Međutim, savladala ga je depresija, te jednog dana je samo izustio:
-Slušaj me, ja ovako više ne mogu!... Jednostavno ne mogu! Druže moj, došlo je krajnje vreme...vreme kada i gavrani postaju ptice selice....
Gracioznim zamahom raširio je svoja velika, crna krila, dva puta poskočio sa smreke i odleteo ka zapadu, ne osvrćući se ni u jednom trenutku. Veliki crni gavran postao je mala, bela mrlja na horizontu, dok ga proletnje sunce nije potpuno progutalo. Posle toga, nisam više čuo ništa o njemu. Sve što mi je ostalo, kao uspomena na njega, bila su dva crna pera, koja je ispustio prilikom uzletanja.
Nedugo posle gavranovog odlaska, sreo sam NJU. Zamišljena, pevušila je melodiju neke pesme dok je brala jagorčevinu. Nosila je beo kaputić koji joj je, onako otkopčan, landarao po zemlji. Smeđa kosa bila joj je uredno uvezana u rep i tek po neka vlas, iznad čela, igrala je kako vetar diriguje. Maleni nos na mršavom licu uživao je u opojnim mirisima cveća. Prosto je sanjarila dok je kidala tanke drške jagorčevine. U tom zanosu nije ni primetila da se moja njuška nalazi tik uz njenu ruku; a ja, sav očaran njome, potpuno sam smetnuo s uma da je vreme da se sklonim odatle.Kada me je spazila, uspravila se, povukla korak unazad, a zatim, kada se malo pribrala, klekla pokraj mene i uz osmeh na licu, pružila ruku u mom pravcu. A ja...Ja sam samo nepomično stajao, preplavljen najčudnijem osećanjem.
Hiljade stenica marširalo je mojom utrobom. Bio sam zaslepljen uzburkanim morem, koje se nalazilo u njenim očima, dok su mi šape, bile zacementirane za crvenkastu zemlju; potpuno u nemogućnosti da se pomere sa mesta, a opet su drhtale, kao da se boje da ostanu tu, ukopane, te žele da se odvoje od tela i pobegnu, dok u isto vreme bi ostale jer ih je neka sila privlačila k’ njoj, baš kao i celog mene. Vreme je stalo, a okolina se rastapala, i pretvarala u bujice izmešanih boja.
Naježio sam se.
Dodirnula me je.
Topla krv, jurnula je niz bodlje, pa preko oklopa slivala se na zemlju.
Bolelo je.
Plakala je.
Smeh se probijao kroz suze.
Umesto da odustane, još grublje je prelazila, već rasečenom šakom preko mog oklopa. Bila je uporna, no bol je bio previlik. Nije mogla da izdrži više. Gledao sam joj koščata leđa dok je odlazila brzim korakom. Za sobom je ostavljala iskoktelisane kapljice suza i krvi i eho jecanja i smeha, koji je brzo nestajao među krošnjama drveća.
Doći će nova zima, i novi san. Bićemo ponovo zajedno. Samo tamo nema povređivanja.
Pojeo sam dve bube i popio malo vode sa izvora. Još uvek sam žedan.
A i kako bi jedan jež mogao da postane čovek? Pa toga nema ni u bajkama. Da sam žaba, možda bi i bilo nade za mene, jer se još od davnina pripovedalo o preobražaju žabe u prelepog princa.Tja,...ne moram da budem prelep, a ni princ, jednostavno želim da budem čovek, jer ona bar to zaslužuje.
Sa druge strane, odgovarao mi je miran, ježev život. Noćno šunjanje po žbunju, leškarenje u brlozima prekriven suvim lišćem, proždiranje buba, grickanje svežih plodova koje mi daruju stari voćnjaci i potpuna osama, oduvek su mi prijali. Uživao sam u samoći, iz tog razloga što baš niko mi nije nanosio nikakva zla, i nije mi smetalo da za to plaćam cenu u smislu da mi niko ne donosi nikakva dobra. A imao sam i par prijatelja,... nije da nisam, ali sve je to bilo više površno poznanstvo, no pravo prijateljstvo. Jer kada bi neko i pokušao da produbi odnose i da se istinski zbliži sa mnom, ja bih automatski aktivirao svoje oštre bodlje i odbio bih ga od sebe. Ponekad mi fali dobar sagovornik. Pripadnici moje vrste mi nikada nisu odgovarali. Vodio sam razgovore sa lisicom, ali ona je pravi narcisoidni egomanijak, koja je robovala svojoj ličnosti i uvek je rađe birala vukove za društvo, koji su je „kupovali“ mesom sveže zaklane jagnjadi. Šta jedan jež može da ponudi bilo kome? U jednom periodu sam dosta vremena provodio sa mladim magarcem, koji je pobegao strogom zemljoradniku iz štale, koja se nalazila u obližnjem selu i krenuo putem slobode. Bio je pravi drugar, ali njegova mana bila je ta, što je bio glupav i pomalo dosadan stvor, pa samim tim, nisam mogao da gledam na njega kao na ozbiljnog sagovornika. No, odista mi je prijalo društvo starog, crnog gavrana. Mnogi su ga izbegavali zbog njegove mračne pojave i boemskog života, ali taj je bio prava poeta! Satima bi smo razmenjivali komentare i zapažanja o poeziji, smislu života i u kom polju mogu da se pojedu kvalitetne larve- jer poslednjih godina je stvarno loša hrana po poljima. Međutim, savladala ga je depresija, te jednog dana je samo izustio:
-Slušaj me, ja ovako više ne mogu!... Jednostavno ne mogu! Druže moj, došlo je krajnje vreme...vreme kada i gavrani postaju ptice selice....
Gracioznim zamahom raširio je svoja velika, crna krila, dva puta poskočio sa smreke i odleteo ka zapadu, ne osvrćući se ni u jednom trenutku. Veliki crni gavran postao je mala, bela mrlja na horizontu, dok ga proletnje sunce nije potpuno progutalo. Posle toga, nisam više čuo ništa o njemu. Sve što mi je ostalo, kao uspomena na njega, bila su dva crna pera, koja je ispustio prilikom uzletanja.
Nedugo posle gavranovog odlaska, sreo sam NJU. Zamišljena, pevušila je melodiju neke pesme dok je brala jagorčevinu. Nosila je beo kaputić koji joj je, onako otkopčan, landarao po zemlji. Smeđa kosa bila joj je uredno uvezana u rep i tek po neka vlas, iznad čela, igrala je kako vetar diriguje. Maleni nos na mršavom licu uživao je u opojnim mirisima cveća. Prosto je sanjarila dok je kidala tanke drške jagorčevine. U tom zanosu nije ni primetila da se moja njuška nalazi tik uz njenu ruku; a ja, sav očaran njome, potpuno sam smetnuo s uma da je vreme da se sklonim odatle.Kada me je spazila, uspravila se, povukla korak unazad, a zatim, kada se malo pribrala, klekla pokraj mene i uz osmeh na licu, pružila ruku u mom pravcu. A ja...Ja sam samo nepomično stajao, preplavljen najčudnijem osećanjem.
Hiljade stenica marširalo je mojom utrobom. Bio sam zaslepljen uzburkanim morem, koje se nalazilo u njenim očima, dok su mi šape, bile zacementirane za crvenkastu zemlju; potpuno u nemogućnosti da se pomere sa mesta, a opet su drhtale, kao da se boje da ostanu tu, ukopane, te žele da se odvoje od tela i pobegnu, dok u isto vreme bi ostale jer ih je neka sila privlačila k’ njoj, baš kao i celog mene. Vreme je stalo, a okolina se rastapala, i pretvarala u bujice izmešanih boja.
Naježio sam se.
Dodirnula me je.
Topla krv, jurnula je niz bodlje, pa preko oklopa slivala se na zemlju.
Bolelo je.
Plakala je.
Smeh se probijao kroz suze.
Umesto da odustane, još grublje je prelazila, već rasečenom šakom preko mog oklopa. Bila je uporna, no bol je bio previlik. Nije mogla da izdrži više. Gledao sam joj koščata leđa dok je odlazila brzim korakom. Za sobom je ostavljala iskoktelisane kapljice suza i krvi i eho jecanja i smeha, koji je brzo nestajao među krošnjama drveća.
Doći će nova zima, i novi san. Bićemo ponovo zajedno. Samo tamo nema povređivanja.
Pojeo sam dve bube i popio malo vode sa izvora. Još uvek sam žedan.
Пријавите се на:
Постови (Atom)