Pravac pogleda

Kada koračamo noću, slabo osvetljenim, sablanim ulicama, koraci su brzi, a pogled oprezan i uvek usmeren unapred. Dešava se pak, da zagazimo u baru do članaka, da nam se odveže pertla, čak i da nervozni prsti ispuste ključeve od stana, koje smo izvadili pola sata pre dolaska do ulaznih vrata, na mračni trotar. Svaki od tih problema rešimo za rekordno vreme, ali ni u jednom trenutku ne dopuštamo pogledu da skrene. Iz sporednih aleja i prolaza koji seku ovu „našu“ ulicu, čujemo glasove, krike, pucnje, škripu, lomljavu stakla, ...osećamo i poglede koji nam se kao oštrica zarivaju u leđa i bude to prokleto čudovište u nama – znatiželju; ali mi, pogled i dalje ne skrećemo. Ne, čvrsto je fiksiran. -Možda je to samo mačka iskočila iz kontejnera, pomislimo, -pa je oborila neku starudiju... -A možda nekom ipak treba pomoć! Šta ako sada siluju bespomoćnu devojku? Možda ubijaju nekog klinca! Možda neko naplaćuje dug na najbrutalniji način! A šta ako pijani dripci maltretiraju nekoga koga vrlo dobro poznajemo ?!... A šta ako naiđe policija pa nas pomeša sa njima?! Možda se bez razloga uvučemo u neprilike. Možda se ipak ne dešava ništa loše, to je samo zaljubljeni par, koji se vaćari tu na uglu...Bilo bi itekako nepristojno zabadati nos u tuđa posla. Pa naravski ... ne može se dešavati ništa loše! Vrlo poznata kvaka...škljoc... konačno zvuci nestaju...preplavljuje nas olakšanje. Spustimo glavu na jastuk, spokojni i zadovoljni razmišljamo o proteklom danu, već potpuno ne razmišljajući o ulici i dešavanjima u istoj. Možda baš zato što pogled nismo skrenuli...a možda je ipak trebalo!

On i on uz litar-litar

Dolivam malo kisele vode i mešam je sa jeftinim belim vinom. Čujem šum mehurića koji se probijaju do vrha čaše i nestaju. Lupkam prstima po astalu, dok zamišljeno gledam u karirani stolnjak, koji je progoreo od žara cigareta na par mesta. Slike se polako vraćaju. Brz pogled ka prozoru...pada sneg! „Ne volim zimu.“Promrmljah u sebi. Doduše ne volim ni leto... a ni proleće. Kada bolje razmislim ne volim ni jedno godišnje doba! Zapravo, ja ne volim ništa na ovom svetu, a ponajmanje sebe! Potpuno sam zaboravio na cigaretu koja je već potpuno izgorela u pepeljari. Grabim paklu, zalizujem krdžu i palim je. Kelnerica Rada, koja je ceo svoj život provela po birtijama, kao što je ova, dolazi do mog stola sa čistom pikslom. „ Da zamenim.“, reče tihim tonom, „Pusti je...“ progunđah. Kako se udaljila ja sam krenuo do wc-a. Teško je stići bilo gde kad si bogalj, pa čak i tamo gde se piša i sere! Tako ti je to u zivotu, neko je hendikepiran na ovaj, neko na onaj način. Ja sam izgleda i na ovaj i na onaj i na svaki drugi način. Naslanjam štaku pored pisoara, završavam sa fiziološkom potrebom, namrštim se ispred ogledala i vraćam se za astal. Rat nije odneo samo moju nogu, već i moju dragu, a istinski smo se voleli. Tja, sve su to gluposti. Odneo je moju dušu; ako sam je uopšte ikada i imao i zasigurno je odneo moje detinjstvo. Iako sam imao dvadeset i dve godine, bio sam dete...A šta sam sada?! Šupalj kao čaura kalašnjikova koja je ostajala posle svakog mog hitca. Pozivam u pomoć valjane razloge zašto ostati živ. Bar mi je ostao kažiprst, koji je bio veoma poslušan na obaraču. Valjda se može i drugačije iskoristiti?... Da, ovaj put stavljam ga na čelo. Rada donosi još jednu turu, dok se mehurići kisele vode, potisnuti vinom, još uvek probijaju do vrha čaše i nestaju...