Kaže se da je muzika najbolji pokazatelj vremena u kojem živimo. Ako malo bolje razmislite, to je apsolutno tačno. Od Nokturna do nokdauna. Danas je muzika digitalna, brza, jednostavna, površna. (Sve ovo se odnosi na muziku za mase.) Da bi danas bio uspešan u muzičkoj industriji, moraš pre svega da budeš paun i cirkuzant, pa tek onda muzičar. Artisti više publiku ne love veštinom, već detaljima iz njihovih života. Što više splačina u privatnom životu, to više slušalaca. Neko vreme sam konstanto pokušavao da dokučim kako neko može da žvaće te harmonične pomije iz dana u dan i da pri tom uživa u tome,dok nisam shvatio da ja ustvari sve vreme pokušavam da prodrem u mentalni sklop ljudi koji žanrovski muziku dele na “domaću” i “stranu”. Hej, pa oni i ne slušaju muziku! Njima nije važno šta je tu odsvrirano, bitno je da bas siluje ušnu duplju dok se pronalaze u maloumnim tekstovima, koji kao da u pravilnoj rimi opisuju radnju kojekakve TV novele. Sve je stvar marketinga i pomodarstva. Smatram da kada bi mediji preneli informaciju kako je mačka konj, mogli bi da vidimo na svakom koraku usedlane mačke.
Jedan moj prijatelj je na zanimljiv način uporedio konzumaciju muzike sa ishranom. Kaže da je sve to kao kada neki kuvar uloži ogroman trud u spremanju hrane, nabavlja samo najkvalitetnije sastojke, pazi kako će biti spremljeno, a mi opet odemo odemo u Mek, iako smo svesni koliko je hrana nezdrava.
Ukusi jesu različiti, ali to ne znači da morate da slušate bljuvotine. Načuljite uši i neka vas note odvedu u drugu dimenziju i što dalje od muzičkih pomija.
петак, 16. децембар 2011.
недеља, 19. јун 2011.
Deca su ukras čega (Za Mladi reporter, mesec jun)
Srbija. 21. vek.
Sivilo, korupcija, kriminal, poljuljan sistem vrednosti, radijacija, politička nestabinost, nepravda, siromaštvo, ispiranje već letargičnih mozgova od strane medija, nasilje, nekultura, kič, šund, propaganda, silovanja, ubistva, protesti, deca. Pronađi uljeza u prethodnoh rečenici.
Pomislili ste da su to deca? Pogrešili ste. Uljeza nema. Svi ti pojmovi su se stopili u jednu celinu koja se naziva realnost alijas surova današnjica.
Kada vratim film unazad, ne sećam se da je nama, deci, bilo bitno bila šta od ovoga, a kanda odrastali smo u mnogo lošijem vremenu i pod mnogo lošijim životnim uslovima. Sve što sam znao je to, da tata ima malu platu, te ne može da mi kupi Atari, niti da izdvoji novac za jednu vožnju električnim autićem po Čairu. Ni to nije bilo važno. Tu su ljuljaške, klikeri, simpatije, društvo. Verovali smo u Boga, ali „taj Bog“ nije bio osvetoljubiv, nismo mu prepisivali nikakva zla, niti smo ga molili da učini nekom zlo.Proslava mog trećeg rođendana, protekla je u nazdravljanju za primirje između Srba i Hrvata, no, ni to nije bilo važno. Rat je kuljao negde, daleko za nas, i nije bila naša stvar. To je bila stvar odraslih!
Vraćamo se u danas. Danas, deca koja su rođena tih godina ili čak i kasnije, polemišu o tom istom ratu koji nama nije bio važan. Brane generale za koje ja nisam ni čuo, jer, hej, bio sam dete!
Mrze više nego što su mrzeli oni koji su i imali razloga da mrze, a ne znaju ni zašto mrze. Negde usput su pokupili po koju informaciju iz istorije, po koji mit, koju priču ratnog veterana, koji propagandni klip sa Jutjuba i stvorili su sliku o velikom nebeskom narodu koji se služi zlatnim escajgom dok drugi jedu prstima.
Činjenice su relativne kada je u pitanju SrBski narod! Istina se nikada ne proverava, jer kada bi se proveravala, znali bi da u to vreme nikakve viljuške nisu mogle da budu kod nas.
Ista stvar i sa religijom. Bog je nevidljivi ratnik, koji vreba iz svemira i uništava sve nesrpsko, a kad se pak dese loše stvari nama, za to je kriva Masonerija, razume se.
Tako sam imao prilike da pročitam komentar za neku sliku na fejsu, na kojoj je neki momak koji ispija pivo, a komentar je glasio otprilike ovako: „Nemoj da piješ pivo, to proevropske zemlje žele da te unište, da bi ti krst zarđao.“ Ma je li? Da ne zarđa krst?
Zar krst nije bio od drveta? Ili je to novo, moderno učenje, pa se sada pominju novi modeli krstova, izliveni od gvožđa? Koliko sam ja piva popio, zbog mene bi zarđala cela Golgota. :)
Još jedna stvar koja je bitna, kod današnje dece, a to je borba. Borba protiv režima, protiv policije, protiv Beograda(pošto uvek pretrpi stampedo nezadovoljne dece), protiv vetrenjača, protiv Crvenkapa, vukova i ko zna čega sve ne. Tako jednom prilikom sam i otišao, iz čiste radoznalosti, na portal jedne nacionalističke grupe.
Velikim slovima je pisalo „Oslobodili smo fakultete“. Kroz glavu mi je odmah prošlo:“ Od čega su ih oslobodili?“. Pomislio sam prvo da su ih oslobodili od korupcije, mada ništa nisam pročitao u novinama o tome, niti mi je bilo poznato da je neko uopšte zauzeo fakultete. Kad, dalje u tekstu piše kako su ih oslobodili od „Crvenog terora koji je poguban na našu omladinu“. I dalje mi ne bi bilo jasno, da tekst nije bio praćen slikama. Na slikama se vide neke žvrljotine po fakultetima crvenim sprejevima, a ova momčad je to prešarala crnim i dodala četiri S.
Vau, kakva pobeda nad terorom! Sada ću lakše da diplomiram?
Sve u svemu, to je to u kratkim crtama, o ovome bi mogao da se napiše roman, a ne kolumnica.
Poenta je deco, ostanite deca, a te stvari o kojima razmišljate, ostavite starijima, a vi se opustite, nađite devojku, bacite se na knjigu, i pustite da vam krstove uhvati rđa! :)
Sivilo, korupcija, kriminal, poljuljan sistem vrednosti, radijacija, politička nestabinost, nepravda, siromaštvo, ispiranje već letargičnih mozgova od strane medija, nasilje, nekultura, kič, šund, propaganda, silovanja, ubistva, protesti, deca. Pronađi uljeza u prethodnoh rečenici.
Pomislili ste da su to deca? Pogrešili ste. Uljeza nema. Svi ti pojmovi su se stopili u jednu celinu koja se naziva realnost alijas surova današnjica.
Kada vratim film unazad, ne sećam se da je nama, deci, bilo bitno bila šta od ovoga, a kanda odrastali smo u mnogo lošijem vremenu i pod mnogo lošijim životnim uslovima. Sve što sam znao je to, da tata ima malu platu, te ne može da mi kupi Atari, niti da izdvoji novac za jednu vožnju električnim autićem po Čairu. Ni to nije bilo važno. Tu su ljuljaške, klikeri, simpatije, društvo. Verovali smo u Boga, ali „taj Bog“ nije bio osvetoljubiv, nismo mu prepisivali nikakva zla, niti smo ga molili da učini nekom zlo.Proslava mog trećeg rođendana, protekla je u nazdravljanju za primirje između Srba i Hrvata, no, ni to nije bilo važno. Rat je kuljao negde, daleko za nas, i nije bila naša stvar. To je bila stvar odraslih!
Vraćamo se u danas. Danas, deca koja su rođena tih godina ili čak i kasnije, polemišu o tom istom ratu koji nama nije bio važan. Brane generale za koje ja nisam ni čuo, jer, hej, bio sam dete!
Mrze više nego što su mrzeli oni koji su i imali razloga da mrze, a ne znaju ni zašto mrze. Negde usput su pokupili po koju informaciju iz istorije, po koji mit, koju priču ratnog veterana, koji propagandni klip sa Jutjuba i stvorili su sliku o velikom nebeskom narodu koji se služi zlatnim escajgom dok drugi jedu prstima.
Činjenice su relativne kada je u pitanju SrBski narod! Istina se nikada ne proverava, jer kada bi se proveravala, znali bi da u to vreme nikakve viljuške nisu mogle da budu kod nas.
Ista stvar i sa religijom. Bog je nevidljivi ratnik, koji vreba iz svemira i uništava sve nesrpsko, a kad se pak dese loše stvari nama, za to je kriva Masonerija, razume se.
Tako sam imao prilike da pročitam komentar za neku sliku na fejsu, na kojoj je neki momak koji ispija pivo, a komentar je glasio otprilike ovako: „Nemoj da piješ pivo, to proevropske zemlje žele da te unište, da bi ti krst zarđao.“ Ma je li? Da ne zarđa krst?
Zar krst nije bio od drveta? Ili je to novo, moderno učenje, pa se sada pominju novi modeli krstova, izliveni od gvožđa? Koliko sam ja piva popio, zbog mene bi zarđala cela Golgota. :)
Još jedna stvar koja je bitna, kod današnje dece, a to je borba. Borba protiv režima, protiv policije, protiv Beograda(pošto uvek pretrpi stampedo nezadovoljne dece), protiv vetrenjača, protiv Crvenkapa, vukova i ko zna čega sve ne. Tako jednom prilikom sam i otišao, iz čiste radoznalosti, na portal jedne nacionalističke grupe.
Velikim slovima je pisalo „Oslobodili smo fakultete“. Kroz glavu mi je odmah prošlo:“ Od čega su ih oslobodili?“. Pomislio sam prvo da su ih oslobodili od korupcije, mada ništa nisam pročitao u novinama o tome, niti mi je bilo poznato da je neko uopšte zauzeo fakultete. Kad, dalje u tekstu piše kako su ih oslobodili od „Crvenog terora koji je poguban na našu omladinu“. I dalje mi ne bi bilo jasno, da tekst nije bio praćen slikama. Na slikama se vide neke žvrljotine po fakultetima crvenim sprejevima, a ova momčad je to prešarala crnim i dodala četiri S.
Vau, kakva pobeda nad terorom! Sada ću lakše da diplomiram?
Sve u svemu, to je to u kratkim crtama, o ovome bi mogao da se napiše roman, a ne kolumnica.
Poenta je deco, ostanite deca, a te stvari o kojima razmišljate, ostavite starijima, a vi se opustite, nađite devojku, bacite se na knjigu, i pustite da vam krstove uhvati rđa! :)
субота, 23. април 2011.
Bog i Srbi (Za omladinsku novinu "Mladi reporter" - mesec april)
Ja, kao ne baš religiozna osoba, razmišljao sam o tome šta bi bilo kada bi Bog zaista bio stvaran. Još sam i zamislio da pomno sluša, svojim velikim, bogovskim ušima sve ljudske vapaje, želje, molbe i da sve redovno uslišava, ali isključivo Srbima, pri tom da Srbi ne znaju da se Bog odlučio za tako nešto . Kakav bi onda život bio na ovim prostorima (a i malo šire)?
Pre svega, bar devedeset posto građana bi dobilo sedmicu na loto-u. Sa tolikim sedmicama, dobitak bi bio sićušan, te bi i dobitnici bili nezadovoljni. Svi bi bili besmrtni, bolesni bi se izlečili, ružnjikavi bi se oženili i poudavali. Onaj ko je poželeo da ima najlepšu kuću, imao bi je, ali bi je isto tako imao i njegov komšija, ako je to isto to poželeo. A onda poznato nadmetanje među komšijama. Jedan od njih bi poželeo da nekako nađe novac bar da dozida još jedan sprat, i naravno dobio bi ga i dozidao bi taj jedan sprat. No, njegov komšija bi poželeo da ima kuću bar za sprat višu od komšijine, i tako bi rasli privatni neboderi, sa ukrasima, laserima, paprikama i ostalim džižamidžama, sve dok se ne uruše oba, te komšije ostanu bez ičega. Naravno, političari bi umirali, nestajali, pa bi se opet pojavljivali i tako u krug. Čas demokratija, pa posle deset minuta komunizam, posle petnaest minuta eto Radikala, posle sedam minuta feudalizam, pa bi vladao Tito, pa bi opet nestao, a umesto njega došla bi monarhistička vlast, pa opet demokratija, pa komunizam i tako bi otprilike izgledao taj magični krug. A onda bi neko poželeo da nestane Amerika… I zaista bi nestala. A onda Srbi, čije su porodice živele u Americi i koje su nestale prilikom uništenja iste, proklinjali bi one koji su učinili to, pa bi nestali i svi oni čija je želja upravo bila ta da Amerika nestane. Do uništenja bi došlo i kod drugih naroda, pre svega komšijskih, a onda i onih što su učestvovali u svim dosadašnjim ratovima protiv nas. A nestale bi i nacionalne manjine, neke vrste životinja i insekata. Sa druge strane, pojavili bi se dinosaurusi, besplatan hleb i jogurt, padale bi kiše cigareta, pojavili bi se izvori domaće rakije i gejziri iz kojih izlazi najbolji i najžešći vinjak. A onda u toj, novonastaloj harmoniji, na planeti Srbiji, gde više nije ostalo ništa što bi smetalo i nema više ničeg što bi moglo da se stvori, izrodila bi se strašna dosada. A dosada bi se razvila u mržnju i zavist, i netrpeljivost, te bi se kanda izuništavali međusobno, sve dok ne ostane poslednji čovek, koji bi na kraju sve prepisao Đavolu.
Naravoučenije: Ako Bog zaista postoji, bolje da zapuši uši kada mu se obraćamo.
Pre svega, bar devedeset posto građana bi dobilo sedmicu na loto-u. Sa tolikim sedmicama, dobitak bi bio sićušan, te bi i dobitnici bili nezadovoljni. Svi bi bili besmrtni, bolesni bi se izlečili, ružnjikavi bi se oženili i poudavali. Onaj ko je poželeo da ima najlepšu kuću, imao bi je, ali bi je isto tako imao i njegov komšija, ako je to isto to poželeo. A onda poznato nadmetanje među komšijama. Jedan od njih bi poželeo da nekako nađe novac bar da dozida još jedan sprat, i naravno dobio bi ga i dozidao bi taj jedan sprat. No, njegov komšija bi poželeo da ima kuću bar za sprat višu od komšijine, i tako bi rasli privatni neboderi, sa ukrasima, laserima, paprikama i ostalim džižamidžama, sve dok se ne uruše oba, te komšije ostanu bez ičega. Naravno, političari bi umirali, nestajali, pa bi se opet pojavljivali i tako u krug. Čas demokratija, pa posle deset minuta komunizam, posle petnaest minuta eto Radikala, posle sedam minuta feudalizam, pa bi vladao Tito, pa bi opet nestao, a umesto njega došla bi monarhistička vlast, pa opet demokratija, pa komunizam i tako bi otprilike izgledao taj magični krug. A onda bi neko poželeo da nestane Amerika… I zaista bi nestala. A onda Srbi, čije su porodice živele u Americi i koje su nestale prilikom uništenja iste, proklinjali bi one koji su učinili to, pa bi nestali i svi oni čija je želja upravo bila ta da Amerika nestane. Do uništenja bi došlo i kod drugih naroda, pre svega komšijskih, a onda i onih što su učestvovali u svim dosadašnjim ratovima protiv nas. A nestale bi i nacionalne manjine, neke vrste životinja i insekata. Sa druge strane, pojavili bi se dinosaurusi, besplatan hleb i jogurt, padale bi kiše cigareta, pojavili bi se izvori domaće rakije i gejziri iz kojih izlazi najbolji i najžešći vinjak. A onda u toj, novonastaloj harmoniji, na planeti Srbiji, gde više nije ostalo ništa što bi smetalo i nema više ničeg što bi moglo da se stvori, izrodila bi se strašna dosada. A dosada bi se razvila u mržnju i zavist, i netrpeljivost, te bi se kanda izuništavali međusobno, sve dok ne ostane poslednji čovek, koji bi na kraju sve prepisao Đavolu.
Naravoučenije: Ako Bog zaista postoji, bolje da zapuši uši kada mu se obraćamo.
уторак, 29. март 2011.
Ponovo (NE)radi bioskop (Za omladinsku novinu "Mladi reporter" - mesec mart)
Narodna poslovica glasi:„Šuplju glavu vetar nosi“, a desilo se, eto nedavno, da vetar potera šuplje glave do bioskopa, baš kada sam i ja rešio da sa devojkom odem tamo. Zašto kažem “šuplje glave”, biće vam jasnije, kasnije. Sedišta nisu bila numerisana, te smo zauzeli mesta u sredini sale, takoreći najbolja mesta. Masa koja se komešala po sali, birajući što bolje sedište za svoju zadnjicu, izgledala je kao polusvet koji bira što bolji separe u diskoteci. Sve pršti od šminke, minjaka, gelova, ulja, cipelica i šta ti ja znam čega ne, no nije problem u njihovoj pojavi, već u njihovom ponašanju. Deset minuta pre početka filma, ceo prostor beše ispunjen ehom ogovaranja i dobacivanja, no dva momka, koji su sedeli tik uz nas, bejahu najbučniji. Na predlog moje devojke, prešli smo u drugi red, gde je kanda mirnije. Kreće film, a sa filmom i gromki aplauz, zvižduci, skandiranje, atmosfera kao u Nasi, prilikom uspešnog uzletanja sepejsšatla. Da ne zaboravim da kažem da se sve to odigravalo u Nišu, u gradu u kome se skoro pola veka organizuje jedan od najvećih filmskih festivala, ali u kom već nekoliko godina ne postoji ni jedan bioskop. Možda je baš odatle i proisteklo oduševljenje, kanda, ljudi su „gladni“ bioskopskih momenata, a verovatno su u međuvremenu zaboravljena pravila ponašanja. A kultura je veoma bitna kod Srba. Naime, možda nismo jedini koji osećaju ekonomsku krizu, možda nismo ni najtvrdoglaviji, ali činjenica je, da smo jedina država koja za ministra kulture ima čoveka bez završenog fakulteta.
Sećam se intervjua sa jednom devojkom, koja radi kao igračica u diskoteci koja je otvorena na mestu nekadašnjeg bioskopa „Čegar“. Na pitanje da li smatra da je bolje imati diskoteku umesto bioskopa, ona je odgovorila: „Naravno, diskoteke su kulturno jezgro grada Niša“. Zar je moguće? Ako je tako, onda sam ja osoba koja nije ni prošla pored kulture. Tako su i nastale šuplje glave, jer su im ovakva jezgra kulture antenama i vuferima isisavali ono što je nekada bilo u njima.
Elem, da se vratimo na dogodovštine iz bioskopa. Možda se pitate kako to da gledamo film u bioskopu, kada kažem da bioskopi ne rade. Eto, nekom „magijom“ Bjelogrlić je privremeno otvorio staru bioskopsku salu u Domu armije. I eto, mi tamo, gledamo film, a dva sedišta od mene dva momka, razvezli priču, lete komentari, ne praskačući ni jednu scenu u filmu. „B'ate b'e, šta nam b'e ovo pustili, ovaj balavandar će kenja ovako ceo fim. Daj b'e nek se skida neko, malo akcija, ovo-ono!“ Ja gledam, slušam i ne verujem. U početku mi je bilo smešno, ali trenutak kada na filmu kreće srpska nacionalna himna i kada ekipa iz bioskopa kreće da peva, zajedno sa akterima iz filma, postaje trago-komičan. Šta je tu je, čovek se navikne na smrad, pa smo tako i moja devojka i ja morali da se naviknemo na gungulu za vreme trajanja filma, kao i navijanje i aplauze kada bi neko od glumaca dao gol.
Film je bio na repertoaru dva meseca. Sada ljudi mogu da se vrate u svoje kulturno jezgro, jer ponovo ne radi bioskop, a i ko zna da li će ikada pororaditi.
Sećam se intervjua sa jednom devojkom, koja radi kao igračica u diskoteci koja je otvorena na mestu nekadašnjeg bioskopa „Čegar“. Na pitanje da li smatra da je bolje imati diskoteku umesto bioskopa, ona je odgovorila: „Naravno, diskoteke su kulturno jezgro grada Niša“. Zar je moguće? Ako je tako, onda sam ja osoba koja nije ni prošla pored kulture. Tako su i nastale šuplje glave, jer su im ovakva jezgra kulture antenama i vuferima isisavali ono što je nekada bilo u njima.
Elem, da se vratimo na dogodovštine iz bioskopa. Možda se pitate kako to da gledamo film u bioskopu, kada kažem da bioskopi ne rade. Eto, nekom „magijom“ Bjelogrlić je privremeno otvorio staru bioskopsku salu u Domu armije. I eto, mi tamo, gledamo film, a dva sedišta od mene dva momka, razvezli priču, lete komentari, ne praskačući ni jednu scenu u filmu. „B'ate b'e, šta nam b'e ovo pustili, ovaj balavandar će kenja ovako ceo fim. Daj b'e nek se skida neko, malo akcija, ovo-ono!“ Ja gledam, slušam i ne verujem. U početku mi je bilo smešno, ali trenutak kada na filmu kreće srpska nacionalna himna i kada ekipa iz bioskopa kreće da peva, zajedno sa akterima iz filma, postaje trago-komičan. Šta je tu je, čovek se navikne na smrad, pa smo tako i moja devojka i ja morali da se naviknemo na gungulu za vreme trajanja filma, kao i navijanje i aplauze kada bi neko od glumaca dao gol.
Film je bio na repertoaru dva meseca. Sada ljudi mogu da se vrate u svoje kulturno jezgro, jer ponovo ne radi bioskop, a i ko zna da li će ikada pororaditi.
уторак, 8. фебруар 2011.
Lokal
Naslonio se na pult, pored kase.Njegova sitna pojava bila je tu, no misli nisu. Desna ruka mu je pridržavala glavu, dok je levom, iz polu prazne tegle, mehančkim pokretima, izvlačio ukiseljene krastavčiće, koje je žvakao veoma dugo i bezvoljno, ne ubijajući glad, već samo vreme. U mislima je prelistavao uspomenene iz pedeset i neke. Prostoriju od petnaest koma tri kvadrata, pored Đorđevog, podgrabavljenog tela, starog osamdesetak godina, ispunjavalo je sedam drvenih polica sa gramofonskim pločama, različitih žanrova, uredno poređanim, koje su uglavnom datirale sa sredine prošlog veka, tri velike, kartonske kutije, takođe sa pločama, okrugli, zidni sat, na desnom zidu, sa pokvarenom sekundarom, dve električne i jedna akustična gitara bez žica, okačene na levom zidu, kao i pesma After You’ve Gone, Roja Eldridža, koja je uz pucketanje, odzvanjala sa posleratnog gramofona. Iznad Đorđeve glave visile su tri uramljene ploče, i činilo se da jedino na njima nema prašine.
Zagrizao je krastavac do pola, naglo se trgnuvši iz svog maštarenja, te vrati zagriženi krastavac u teglu. Zatim, posla pogled ka zidnom satu, ne bi li uporedio vreme koje pokazuje, sa vremenom koje pokazuje sat na njegovoj ruci. Razrogači oči, kao da nešto nije u redu, iako je ručni sat kasnio samo jedan minut. „Nemoguće da kasne“, prošapta on. Osetio je nelagodan napad nervoze u stomaku. Prevrtao je po razbacanim stvarima ispod pulta. Ščepa platnenu krpu i rahitičnim pokretima, krenu da briše tri uramljene ploče. “Nek ide sve u tri lepe!”, povika Đorđe, bacivši belu krpu, posivelu od prljavštine, na pod. Iščekivanje je gadna stvar, čak i onda kada ne iščekujemo ništa dobro. U tren, kada je krpa dospela na pod, zvonce iznad ulaznih vrata se oglasi. U lokal, sitnim koracima, ušeta Đorđev komšija. Razapeo je osmeh preko smežurenog lica, lažno se trudeći da ga prikrije. Nosio je kariranu košulju, koja je visila na njegovom mršavom telu, kao da nije pripadala njemu. Njegove crne, poderane cipele, ostavljale su blatnjave tragove iza njega, po radnji. U levoj ruci držao je sivog mačora, sa simpatičnom i nekako zbunjenom facom, kojeg je gladio preko glave i vrata, desnom rukom.
„Gotovo je, a?“, kroz smeh se obrati komšija. Đorđe samo sleže ramenima, iako pitanje nije ni čuo, jer su mu nervozne misli bile na sasvim desetoj strani. Međutim komšija nastavi: „Pa rekao sam ti ja Đorđe, da će doći, kad' tad do ovoga, ali ti si samo znao da psuješ i isteruješ. Eee, sad', sad' je došlo mojih pet minuta“,a onda nastavi još žustrije „Pa ne moram više da gledam ovaj raspad. Neću više da slušam to tandrkanje iz radnje! A lepo sam ti nudio, sasvim pristojnu cifru, čak i tvoj sin te je molio da me poslušaš, ali ti večito teraš inat.“ Pogleda u mačora, stisnu mu glavu, a onda doda: „Postoji, međutim, jedna stvar, za koju se ispostavilo da si sasvim u pravu. Onomad si rekao kako nije sve na prodaju, i ispalo je da zaista nije.“, zastade tu, zakašljuca se, a onda nastavi grohotom se smejući: „Neke stvari se ipak dobijaju besplatno!“
Đorđa ove reči vidno pogodiše, te se uspravi, podupirući se rukama o pult, i upita: „O čemu pričaš, rđo jedna, kada ti ništa dobio nisi?“
„Dobio sam mnogo više nego što ti misliš!”, uzviknu komšija, “Boli mene, da izvineš, ona stvar za tvoju radnju, verovatno bi' je i sam srušio i napravio parking prostor, ali tvoj izraz lica je neprocenljiv.“
U taj mah, Đorđe oseti kako ga bes ošinu duž cele kičme, iščupa kasu, nacilja komšiju, zamahnu njome i baci je iz sve snage. No, na žalost, ne pogodi metu, već razbi izlog, a kasa se rascveta na sred ulice. Mršav, dnevni pazar polete u vis, a kad su to videli ljudi koji su se nalazili u blizini radnje, potrčaše ka novčanicama, ne bi li ih dograbili prvi.
Jedna krupnija gospođa, videvši novčanice kako lepršaju iznad pločnika, ostavi dete u kolicima na sred puta, koja lagano krenuše nizbrdo, no na sreću se brzo i zaustaviše a dete briznu u plač; brkati vozač taksija udari u zaprežna kola u kojima je bila svakakva starudija, a ponajviše starih akumulatora, samo ciga, koji je upravljao njima, nije bio na “mestu”, već je grabio pedesetice i stotke. Konj se od udarca uplaši, pa zagalopira pravac u trošnu, zanatsku radionicu, obućara Sime. Radionica se uruši, a Sima je već sa suprugom, koja ga je svom snagom vukla za poderanu košulju, klečao ispred kase, ne obraćajući pažnju na haos u njegovoj radnji, već na to kako da istrgne novčanicu od petsto dinara iz ruke taksiste.
Svu ovu gungulu i cirkus su komšija i Đorđe pratili kroz polomljeni izlog, i za trenutak se učinilo kao da se malopređašnja rasprava nije ni dogodila. Međutim, zvonce iznad vrata se ponovo oglasi, a u radnju ulete debo čovek, rumenih obraza i sveže obrijane brade, u skupom odelu, jašući aktn-tašnu. Bio je to preduzetnik, a njegova pratnja bio je advokat, kao i policajac, za kog se ispostavilo da je Đorđev sin. Mačak se uplaši od jahača na tašni, istrgnu se iz ruku komšije i zavuče ispod police uz frktanje.
Komšija razvuče osmeh, protrlja rukama kao da ih pere, a oči mu zacakleše od sreće kao detetu koje otvara novogodišnje poklone, a onda izusti: “Stigli ste, konačno.” Ovaj trio nije obraćao pažnju na njega, te mu niko ništa i ne reče na ovo. Preduzetnik je sišao sa aktn-tašne i razgledao prodavnicu ploča od ugla do ugla, kao da traži nešto; a onda poče da došaptava nešto advokatu, koji je čurio cigaretu i kroz gusti dim samo klimatao glavom.
“Razbacuješ se parama, tata?”, upita policajac, Đorđa. Prebledeli Đorđe nije slušao šta ga ovaj pita, već ga je nemo sekao pogledom, koji se završavao na ulici, sa koje se razišao onaj silni narod, a lagano su pristizali buldožeri i kamioni sa radnicima uz veliku buku. Njegov sin, policajac sa najnižim činom, ponovi pitanje, ali ovog puta žustrije. Đorđe je ćutao. Kada je i treći put ponovio pitanje, Đorđe ga ispijenim očima pogleda u oči i reče mu sasvim tiho:”Promeni ploču”. Policajacu faca postade tamno crvena od besa, izvuče pendrek i odalami Đorđa po ruci. “Ti meni, promeni ploču!”, uzviknu on. Đorđe se ne pomače ni milimetar, već mu drhtavim glasom ponovi:” Promeni ploču“. Policajac iz sve snage zamahnu pendrekom, zažmuri i umesto da pogodi Đorđa on udari u teglu sa krastavcima, koja se razbi, a krastavčići zajedno sa kiselinom, prosuše se svud po podu i pultu. „Ne razumem zašto si tako besan na mene, sine moj“, reče Đorđe. Ovaj ga udari pendrekom, ne tako jako kao prvi put, ispusti suzu i reče:“ Nisam besan ni malo tata, ali to su pravila službe.“ „Da, da. Razumem u potpunosti. Služba.“, reče Đorđe, a onda nastavi „Ali ja sam mislio samo da promeniš ploču, pošto se ova već odavno završila. Eto imaš u toj kutiji“, pokaza mu prstom,“ Ninu Simon – I Put a Spell On You, pa je ubaci u gramofon“. Ovaj izvuče ploču iz crnog omota, prošaranog žutim slovima i ubaci je u gramofon, baš kao što mu je rečeno. Par radnika je ušlo u lokal i krenuše da iznose stvari, bacajući ih grbo ispred ulaznih vrata. „Čudo se ne buniš ovog puta“, konstatova preduzetnik. „On se uvek buni“, dobaci komšija. Đorđe ih je letargično pogledao, i samo odmahnu pomodrelom šakom od udarca, te izusti „Tja, kao da ima vajde.“ „Pa nema“, reče preduzetnik, dok je pogledom pratio radnike, kao da proverava da li ispravno izbacuju ploče i gitare ispred radnje, „ali je apsulutno neprimerno sa tvoje strane što se ne buniš. Svaki normalan čovek bi se bunio, pisao molbe, slao opštinskim izvršiteljima i slično. Naravno, većina tih žalbi i molbi bi se zaturila negde, jer to su vredni ljudi i nemaju puno vremena, naručito za sitne slučajeve kao što je ovaj tvoj, a onaj manji deo, bio bi odbijen, jer je kanda drsko ući u klinč sa gradskom službom.“ „Stvarno je drzak“, dobaci komšija, sav poturen kao olinjali pacov. Advokat ne progovori ni reč sa prisutnima za sve ovo vreme, već je razgovarao mobilnim telefonom, ali tako tiho i nerazgovetno, da ga niko u lokalu nije mogao čuti, dok mu je mrko lice skrivao zastor od dima cigarete. Jedan od radnika, mladi ciga, vitke konstrukcije tela, u plavom, radničkom kombinezenu otkopčanom do pola, bez reči se prišunja iza Đorđa i prljavim prstima uze da skida jednu od one tri izglancane ploče. Kad Đorđe to primeti, brzo ga povuče za rukav uz reči vidno začinjene gnevom:”To mogu i sam!”; no cigu to ne omete, već nastavi usiljenim pokretima da vuče ploču, kao da je pokušavao da isčupa i ekser iz zida koji je pridržavao, a policajac odalami Đorđa i briznu u plač. “Znam sine, služba”, izgovori Đorđe, dok su još dva radnika prišla da pomognu cigi i da skinu i one dve, preostale ploče. Tu se Đorđe stropošta na pod, a glava mu završi ispred nedovršenog krastavca.
Kada se rasvestio, nije se više nalazio u radnji. Neko ga je dovukao do onog krša ipred lokala. Ispod glave mu je bila nalomljena ploča The Doors-a, a njegov džemper, kao i pantalone imale su poderotine na par mesta, još je i primetio kako se sitne kapi krvi slivaju niz njegov levi lakat. Mačak mu je lizao obraz sve dok se advokat se nagnu nad starcem, uperivši svoje mrke podočnjake, koji su se spuštali tako nisko, da se Đorđu činilo da će ga prekriti njima. Nabi mu neki papir ispred nosa, i tada prvi put začu njegov glas. “Podpiši.”, izusti advokat, izgrebanim, pušačkim glasom. Đorđe nije reagovao. Ovaj ponovi još jednom:” Podpiši starče, ne stvaraj mi problem.” U to vreme, jedan od majstora, preseče ovo grebanje glasom, pitanjem:” Da teramo, gazda?” “Terajte, terajte”, odgovori preduzetnik, pogladi masnu bradu, skoči na aktn-tašnu i odgalopira preko zgrada i ulične rasvete. Rad bagera stvori buku i u jedan mah, kao nožem kroz kajmak, prođe kroz izlog ispražnjenog lokala, iz kog su zaboravili da iznesu stari gramofon, sa kojeg se kroz lomljavu stakla, probijao vokal Nine sa pesme Beautiful Land. Advokatova usta se još jednom otvoriše i iz njih izlete par kapljica pljuvačke i još jedno “podpiši”. Tu se Đorđe nasmeja, možda zbog advokatove upornosti da ovaj podpiše taj, za advokata očigledno važan papir, možda zbog toga što se advokatov glas čuo bučnije od rada motora buldožera, i sve buke koja se stvarala prilikom rušenja, a možda i od umora zbog borbe u kojoj nije ni želeo da učestvuje. Kako bilo, Đorđe se tada poslednji put smejao, sklopio je oči i stegao pesnice, ne razmišljajući o tome, da počasti advokata potpisom. Buldožer je prodirao sve dublje i dublje u radnju, a ploča se i dalje obrtala.
Zagrizao je krastavac do pola, naglo se trgnuvši iz svog maštarenja, te vrati zagriženi krastavac u teglu. Zatim, posla pogled ka zidnom satu, ne bi li uporedio vreme koje pokazuje, sa vremenom koje pokazuje sat na njegovoj ruci. Razrogači oči, kao da nešto nije u redu, iako je ručni sat kasnio samo jedan minut. „Nemoguće da kasne“, prošapta on. Osetio je nelagodan napad nervoze u stomaku. Prevrtao je po razbacanim stvarima ispod pulta. Ščepa platnenu krpu i rahitičnim pokretima, krenu da briše tri uramljene ploče. “Nek ide sve u tri lepe!”, povika Đorđe, bacivši belu krpu, posivelu od prljavštine, na pod. Iščekivanje je gadna stvar, čak i onda kada ne iščekujemo ništa dobro. U tren, kada je krpa dospela na pod, zvonce iznad ulaznih vrata se oglasi. U lokal, sitnim koracima, ušeta Đorđev komšija. Razapeo je osmeh preko smežurenog lica, lažno se trudeći da ga prikrije. Nosio je kariranu košulju, koja je visila na njegovom mršavom telu, kao da nije pripadala njemu. Njegove crne, poderane cipele, ostavljale su blatnjave tragove iza njega, po radnji. U levoj ruci držao je sivog mačora, sa simpatičnom i nekako zbunjenom facom, kojeg je gladio preko glave i vrata, desnom rukom.
„Gotovo je, a?“, kroz smeh se obrati komšija. Đorđe samo sleže ramenima, iako pitanje nije ni čuo, jer su mu nervozne misli bile na sasvim desetoj strani. Međutim komšija nastavi: „Pa rekao sam ti ja Đorđe, da će doći, kad' tad do ovoga, ali ti si samo znao da psuješ i isteruješ. Eee, sad', sad' je došlo mojih pet minuta“,a onda nastavi još žustrije „Pa ne moram više da gledam ovaj raspad. Neću više da slušam to tandrkanje iz radnje! A lepo sam ti nudio, sasvim pristojnu cifru, čak i tvoj sin te je molio da me poslušaš, ali ti večito teraš inat.“ Pogleda u mačora, stisnu mu glavu, a onda doda: „Postoji, međutim, jedna stvar, za koju se ispostavilo da si sasvim u pravu. Onomad si rekao kako nije sve na prodaju, i ispalo je da zaista nije.“, zastade tu, zakašljuca se, a onda nastavi grohotom se smejući: „Neke stvari se ipak dobijaju besplatno!“
Đorđa ove reči vidno pogodiše, te se uspravi, podupirući se rukama o pult, i upita: „O čemu pričaš, rđo jedna, kada ti ništa dobio nisi?“
„Dobio sam mnogo više nego što ti misliš!”, uzviknu komšija, “Boli mene, da izvineš, ona stvar za tvoju radnju, verovatno bi' je i sam srušio i napravio parking prostor, ali tvoj izraz lica je neprocenljiv.“
U taj mah, Đorđe oseti kako ga bes ošinu duž cele kičme, iščupa kasu, nacilja komšiju, zamahnu njome i baci je iz sve snage. No, na žalost, ne pogodi metu, već razbi izlog, a kasa se rascveta na sred ulice. Mršav, dnevni pazar polete u vis, a kad su to videli ljudi koji su se nalazili u blizini radnje, potrčaše ka novčanicama, ne bi li ih dograbili prvi.
Jedna krupnija gospođa, videvši novčanice kako lepršaju iznad pločnika, ostavi dete u kolicima na sred puta, koja lagano krenuše nizbrdo, no na sreću se brzo i zaustaviše a dete briznu u plač; brkati vozač taksija udari u zaprežna kola u kojima je bila svakakva starudija, a ponajviše starih akumulatora, samo ciga, koji je upravljao njima, nije bio na “mestu”, već je grabio pedesetice i stotke. Konj se od udarca uplaši, pa zagalopira pravac u trošnu, zanatsku radionicu, obućara Sime. Radionica se uruši, a Sima je već sa suprugom, koja ga je svom snagom vukla za poderanu košulju, klečao ispred kase, ne obraćajući pažnju na haos u njegovoj radnji, već na to kako da istrgne novčanicu od petsto dinara iz ruke taksiste.
Svu ovu gungulu i cirkus su komšija i Đorđe pratili kroz polomljeni izlog, i za trenutak se učinilo kao da se malopređašnja rasprava nije ni dogodila. Međutim, zvonce iznad vrata se ponovo oglasi, a u radnju ulete debo čovek, rumenih obraza i sveže obrijane brade, u skupom odelu, jašući aktn-tašnu. Bio je to preduzetnik, a njegova pratnja bio je advokat, kao i policajac, za kog se ispostavilo da je Đorđev sin. Mačak se uplaši od jahača na tašni, istrgnu se iz ruku komšije i zavuče ispod police uz frktanje.
Komšija razvuče osmeh, protrlja rukama kao da ih pere, a oči mu zacakleše od sreće kao detetu koje otvara novogodišnje poklone, a onda izusti: “Stigli ste, konačno.” Ovaj trio nije obraćao pažnju na njega, te mu niko ništa i ne reče na ovo. Preduzetnik je sišao sa aktn-tašne i razgledao prodavnicu ploča od ugla do ugla, kao da traži nešto; a onda poče da došaptava nešto advokatu, koji je čurio cigaretu i kroz gusti dim samo klimatao glavom.
“Razbacuješ se parama, tata?”, upita policajac, Đorđa. Prebledeli Đorđe nije slušao šta ga ovaj pita, već ga je nemo sekao pogledom, koji se završavao na ulici, sa koje se razišao onaj silni narod, a lagano su pristizali buldožeri i kamioni sa radnicima uz veliku buku. Njegov sin, policajac sa najnižim činom, ponovi pitanje, ali ovog puta žustrije. Đorđe je ćutao. Kada je i treći put ponovio pitanje, Đorđe ga ispijenim očima pogleda u oči i reče mu sasvim tiho:”Promeni ploču”. Policajacu faca postade tamno crvena od besa, izvuče pendrek i odalami Đorđa po ruci. “Ti meni, promeni ploču!”, uzviknu on. Đorđe se ne pomače ni milimetar, već mu drhtavim glasom ponovi:” Promeni ploču“. Policajac iz sve snage zamahnu pendrekom, zažmuri i umesto da pogodi Đorđa on udari u teglu sa krastavcima, koja se razbi, a krastavčići zajedno sa kiselinom, prosuše se svud po podu i pultu. „Ne razumem zašto si tako besan na mene, sine moj“, reče Đorđe. Ovaj ga udari pendrekom, ne tako jako kao prvi put, ispusti suzu i reče:“ Nisam besan ni malo tata, ali to su pravila službe.“ „Da, da. Razumem u potpunosti. Služba.“, reče Đorđe, a onda nastavi „Ali ja sam mislio samo da promeniš ploču, pošto se ova već odavno završila. Eto imaš u toj kutiji“, pokaza mu prstom,“ Ninu Simon – I Put a Spell On You, pa je ubaci u gramofon“. Ovaj izvuče ploču iz crnog omota, prošaranog žutim slovima i ubaci je u gramofon, baš kao što mu je rečeno. Par radnika je ušlo u lokal i krenuše da iznose stvari, bacajući ih grbo ispred ulaznih vrata. „Čudo se ne buniš ovog puta“, konstatova preduzetnik. „On se uvek buni“, dobaci komšija. Đorđe ih je letargično pogledao, i samo odmahnu pomodrelom šakom od udarca, te izusti „Tja, kao da ima vajde.“ „Pa nema“, reče preduzetnik, dok je pogledom pratio radnike, kao da proverava da li ispravno izbacuju ploče i gitare ispred radnje, „ali je apsulutno neprimerno sa tvoje strane što se ne buniš. Svaki normalan čovek bi se bunio, pisao molbe, slao opštinskim izvršiteljima i slično. Naravno, većina tih žalbi i molbi bi se zaturila negde, jer to su vredni ljudi i nemaju puno vremena, naručito za sitne slučajeve kao što je ovaj tvoj, a onaj manji deo, bio bi odbijen, jer je kanda drsko ući u klinč sa gradskom službom.“ „Stvarno je drzak“, dobaci komšija, sav poturen kao olinjali pacov. Advokat ne progovori ni reč sa prisutnima za sve ovo vreme, već je razgovarao mobilnim telefonom, ali tako tiho i nerazgovetno, da ga niko u lokalu nije mogao čuti, dok mu je mrko lice skrivao zastor od dima cigarete. Jedan od radnika, mladi ciga, vitke konstrukcije tela, u plavom, radničkom kombinezenu otkopčanom do pola, bez reči se prišunja iza Đorđa i prljavim prstima uze da skida jednu od one tri izglancane ploče. Kad Đorđe to primeti, brzo ga povuče za rukav uz reči vidno začinjene gnevom:”To mogu i sam!”; no cigu to ne omete, već nastavi usiljenim pokretima da vuče ploču, kao da je pokušavao da isčupa i ekser iz zida koji je pridržavao, a policajac odalami Đorđa i briznu u plač. “Znam sine, služba”, izgovori Đorđe, dok su još dva radnika prišla da pomognu cigi i da skinu i one dve, preostale ploče. Tu se Đorđe stropošta na pod, a glava mu završi ispred nedovršenog krastavca.
Kada se rasvestio, nije se više nalazio u radnji. Neko ga je dovukao do onog krša ipred lokala. Ispod glave mu je bila nalomljena ploča The Doors-a, a njegov džemper, kao i pantalone imale su poderotine na par mesta, još je i primetio kako se sitne kapi krvi slivaju niz njegov levi lakat. Mačak mu je lizao obraz sve dok se advokat se nagnu nad starcem, uperivši svoje mrke podočnjake, koji su se spuštali tako nisko, da se Đorđu činilo da će ga prekriti njima. Nabi mu neki papir ispred nosa, i tada prvi put začu njegov glas. “Podpiši.”, izusti advokat, izgrebanim, pušačkim glasom. Đorđe nije reagovao. Ovaj ponovi još jednom:” Podpiši starče, ne stvaraj mi problem.” U to vreme, jedan od majstora, preseče ovo grebanje glasom, pitanjem:” Da teramo, gazda?” “Terajte, terajte”, odgovori preduzetnik, pogladi masnu bradu, skoči na aktn-tašnu i odgalopira preko zgrada i ulične rasvete. Rad bagera stvori buku i u jedan mah, kao nožem kroz kajmak, prođe kroz izlog ispražnjenog lokala, iz kog su zaboravili da iznesu stari gramofon, sa kojeg se kroz lomljavu stakla, probijao vokal Nine sa pesme Beautiful Land. Advokatova usta se još jednom otvoriše i iz njih izlete par kapljica pljuvačke i još jedno “podpiši”. Tu se Đorđe nasmeja, možda zbog advokatove upornosti da ovaj podpiše taj, za advokata očigledno važan papir, možda zbog toga što se advokatov glas čuo bučnije od rada motora buldožera, i sve buke koja se stvarala prilikom rušenja, a možda i od umora zbog borbe u kojoj nije ni želeo da učestvuje. Kako bilo, Đorđe se tada poslednji put smejao, sklopio je oči i stegao pesnice, ne razmišljajući o tome, da počasti advokata potpisom. Buldožer je prodirao sve dublje i dublje u radnju, a ploča se i dalje obrtala.
уторак, 25. јануар 2011.
Dan za danom pred kockastim ekranom ( za "Mladi reporter" decembar/januar)
Od malena su nam roditelji pričali o lošem uticaju televizije na nas. Dobro se sećam očeve pridike: -Sklanjaj se od televizora, upropastićeš oči! Dvadesetak godina kasnije, zapitao sam se, da li gledanje televizije može da dovde samo do oštećenja vida ili ima za uzrok mnogo veće posledice.
Hajde da se vratimo na sam početak, jer krenuti od sredine nikako nije zgodno.
Reč televizija dolazi od grčke reči tele - daleko i visio - gledanje, pogled. Možda su tvorci iste bili preambiciozni, te su ovoj napravi nadenuli upravo takvo ime , ali danas, gledanje televizije, ne može predstavljati kakav “širok” ili, bukvalno prevedeno, “dalek” pogled. Izgleda da se značenje samog pojma “zagubilo”, barem kod nas. Adekvatnije rešenje bi možda bilo “teleći pogled” ili “vizija teleta”, pošto se i interesovanja većine ljubitelja današnje programske šeme ne razlikuju po mnogo čemu od interesovanja prosečnog teleta.
Da se razumemo, ja posedujem TV. Šta više, često je uključen, a kanale listam nasumično, i zadržavam se na onom na kom je slika najsvetlija. Da, baš tako,najsvetlija… I za to postoji sasvim valjani razlog. Zapravo, TV za mene predstavlja najobičniju lampu. Smatram da sam jedina osoba kojoj televizor služi isključivo kao primarno osvetljenje radne površine. Kakav paradoks, čim se uhvatim za knjigu hvatam se i za daljinski upravljač.
E sad, postoje naravno, na kablovskoj, i televizije koje emituju program edukativnog karaktera, (koji bih i ja verovatno pratio, kada bih gledao televiziju), međutim ne bih da pričam o ljudima koji prate upravo takav program, već o prosečnom srpskom ljubitelju televezije – Teletu koje blene u šareni tv!
Tom profilu odgavaraju svi ljudi od 7-107, koji su u manjku sa privatnim životom, a imaju višak dosade i puke radoznalosti. To su ljudi, kojima se 24/7 mala, roze mrlja “smeši”, sa gornjeg, desnog ugla ekrana i čiji nosevi uvek imaju za cilj da se zabiju u tuđa posla. Kao da mislie da im se mesija vratio direktno preko tv ekrana, pa dopuštaju tv (bez)licima da im diktiraju pravila ponašanja i izgleda… Sve od ljubavi do mode. O uticaju televizije svedoči i bizarni događaj, koji se odigrao u Leskocu, u vreme kada je na programu bila, astronomski popularna, serija Kasandra. Naime, grupa starijih žena je kontaktirala advokata da izvuče Kasandru iz pritvora.(Šta li je pomislio čovek?). Vrlo dobro se sećam i kako su u ono vreme oponašane tadašnje zvezde ZAM-a. Sve žene su želele da imaju duge noge kao Sneki, te da ih pakuju u vrele letnje haljine. Tako i sredinom devedesetih, mediokriteti su radili upravo onako, kako im je diktirano palicom ovog medija, koja im je ujedno kao vikinška sekira, odsecala svaku moralnu vrednost. I taman kad smo pregrmeli diktatorske dnevnike, dens i ostala “čudesa”, pravo iz središta ovog, već odavno jalovog tla, iznik’o je još veći korov, na čelu sa biljkom kešožderkom S. Popovićem. Prosečan Srbin je protiv gej populacije, te je uvek spreman da rasturi gej paradu, dok mu ni malo ne smeta kičeraj, šund i seljanija na nacionalnoj televiziji, šta više i uživa svemu tome, te ne bi rasturio Grand paradu.
Kanda sve je to bilo malo da “ubiije” dokonst kod gledalaca, pa su televizijski magovi rešili da “uvezu” inostrane šou-ove kod nas. I to ne bilo kakve šouove, već rialiti šouove!
Sa njima, uz vetar je otišlo, bukvalno sve što ima veze sa pojmovima kao što su moral i kultura. Desilo se i to da su ljudi, koji bojkotuju ovakvu vrstu zabave, na silu postanu asocijalni, jer se ova “zaraza” toliko duboko uvukla u psihu mase, da je zaista postalo nemoguće izbeći razgovor o kući, farmi ili ostrvu. Odem na faks, gde me dočekaju sa pitanjem: - Je l’ si video šta se desilo sinoć kod šupe na farmi?, uzvraćam na pitanje:- Nisam, ne zanima me!, pobegnem u učionicu, gde me dočeka profesor sa pitanjem – Šta misliš ko će da ispadne večeras?, - Zaista ne znam i ne zanima me…, a posle faksa do komšinice, koja “nabada” konstatacijom – Jao, pa ti imaš iste čarape kao Kurta iz tog i tog šoua!!!, - Nisam pratio, ne znam… njah!. Njihov odgovor na moju reakciju, zvučao je otprilike ovako: - Glup si!
E, ovako, ja ću biti glup i kloniću se ovakvih “pametnih” stvari i dalje, a vi budite premudri, te trk po daljinske upraljvače, kako bi se napojili sa izvora mudrosti. Eventualno telefon u šake, pa se obratite idolima, koji se nalaze u nekom od tih šouova, koji će bog zna kako pročitati to.(Kapiram da mi glupi to ne kapiramo.)
Naravoučenije: Ako želiš da budeš “glup”, baci tv i baci se na knjigu! ( Što je u mom slučaju nemoguće, bar dok ne nabavim lampu :). )
Hajde da se vratimo na sam početak, jer krenuti od sredine nikako nije zgodno.
Reč televizija dolazi od grčke reči tele - daleko i visio - gledanje, pogled. Možda su tvorci iste bili preambiciozni, te su ovoj napravi nadenuli upravo takvo ime , ali danas, gledanje televizije, ne može predstavljati kakav “širok” ili, bukvalno prevedeno, “dalek” pogled. Izgleda da se značenje samog pojma “zagubilo”, barem kod nas. Adekvatnije rešenje bi možda bilo “teleći pogled” ili “vizija teleta”, pošto se i interesovanja većine ljubitelja današnje programske šeme ne razlikuju po mnogo čemu od interesovanja prosečnog teleta.
Da se razumemo, ja posedujem TV. Šta više, često je uključen, a kanale listam nasumično, i zadržavam se na onom na kom je slika najsvetlija. Da, baš tako,najsvetlija… I za to postoji sasvim valjani razlog. Zapravo, TV za mene predstavlja najobičniju lampu. Smatram da sam jedina osoba kojoj televizor služi isključivo kao primarno osvetljenje radne površine. Kakav paradoks, čim se uhvatim za knjigu hvatam se i za daljinski upravljač.
E sad, postoje naravno, na kablovskoj, i televizije koje emituju program edukativnog karaktera, (koji bih i ja verovatno pratio, kada bih gledao televiziju), međutim ne bih da pričam o ljudima koji prate upravo takav program, već o prosečnom srpskom ljubitelju televezije – Teletu koje blene u šareni tv!
Tom profilu odgavaraju svi ljudi od 7-107, koji su u manjku sa privatnim životom, a imaju višak dosade i puke radoznalosti. To su ljudi, kojima se 24/7 mala, roze mrlja “smeši”, sa gornjeg, desnog ugla ekrana i čiji nosevi uvek imaju za cilj da se zabiju u tuđa posla. Kao da mislie da im se mesija vratio direktno preko tv ekrana, pa dopuštaju tv (bez)licima da im diktiraju pravila ponašanja i izgleda… Sve od ljubavi do mode. O uticaju televizije svedoči i bizarni događaj, koji se odigrao u Leskocu, u vreme kada je na programu bila, astronomski popularna, serija Kasandra. Naime, grupa starijih žena je kontaktirala advokata da izvuče Kasandru iz pritvora.(Šta li je pomislio čovek?). Vrlo dobro se sećam i kako su u ono vreme oponašane tadašnje zvezde ZAM-a. Sve žene su želele da imaju duge noge kao Sneki, te da ih pakuju u vrele letnje haljine. Tako i sredinom devedesetih, mediokriteti su radili upravo onako, kako im je diktirano palicom ovog medija, koja im je ujedno kao vikinška sekira, odsecala svaku moralnu vrednost. I taman kad smo pregrmeli diktatorske dnevnike, dens i ostala “čudesa”, pravo iz središta ovog, već odavno jalovog tla, iznik’o je još veći korov, na čelu sa biljkom kešožderkom S. Popovićem. Prosečan Srbin je protiv gej populacije, te je uvek spreman da rasturi gej paradu, dok mu ni malo ne smeta kičeraj, šund i seljanija na nacionalnoj televiziji, šta više i uživa svemu tome, te ne bi rasturio Grand paradu.
Kanda sve je to bilo malo da “ubiije” dokonst kod gledalaca, pa su televizijski magovi rešili da “uvezu” inostrane šou-ove kod nas. I to ne bilo kakve šouove, već rialiti šouove!
Sa njima, uz vetar je otišlo, bukvalno sve što ima veze sa pojmovima kao što su moral i kultura. Desilo se i to da su ljudi, koji bojkotuju ovakvu vrstu zabave, na silu postanu asocijalni, jer se ova “zaraza” toliko duboko uvukla u psihu mase, da je zaista postalo nemoguće izbeći razgovor o kući, farmi ili ostrvu. Odem na faks, gde me dočekaju sa pitanjem: - Je l’ si video šta se desilo sinoć kod šupe na farmi?, uzvraćam na pitanje:- Nisam, ne zanima me!, pobegnem u učionicu, gde me dočeka profesor sa pitanjem – Šta misliš ko će da ispadne večeras?, - Zaista ne znam i ne zanima me…, a posle faksa do komšinice, koja “nabada” konstatacijom – Jao, pa ti imaš iste čarape kao Kurta iz tog i tog šoua!!!, - Nisam pratio, ne znam… njah!. Njihov odgovor na moju reakciju, zvučao je otprilike ovako: - Glup si!
E, ovako, ja ću biti glup i kloniću se ovakvih “pametnih” stvari i dalje, a vi budite premudri, te trk po daljinske upraljvače, kako bi se napojili sa izvora mudrosti. Eventualno telefon u šake, pa se obratite idolima, koji se nalaze u nekom od tih šouova, koji će bog zna kako pročitati to.(Kapiram da mi glupi to ne kapiramo.)
Naravoučenije: Ako želiš da budeš “glup”, baci tv i baci se na knjigu! ( Što je u mom slučaju nemoguće, bar dok ne nabavim lampu :). )
уторак, 18. јануар 2011.
Oklop i bodlja
Prolazi zima. Budim se. Više ne osećam njenu hladnu ruku i ne vidim njen izgubljeni, a opet tako topao pogled. Opet sam ja- ja i opet je ona- ona i zasigurno ona ne želi da bude ono što sam ja, a ja sam odveć kukavica da se potrudim da budem ono što je ona.
A i kako bi jedan jež mogao da postane čovek? Pa toga nema ni u bajkama. Da sam žaba, možda bi i bilo nade za mene, jer se još od davnina pripovedalo o preobražaju žabe u prelepog princa.Tja,...ne moram da budem prelep, a ni princ, jednostavno želim da budem čovek, jer ona bar to zaslužuje.
Sa druge strane, odgovarao mi je miran, ježev život. Noćno šunjanje po žbunju, leškarenje u brlozima prekriven suvim lišćem, proždiranje buba, grickanje svežih plodova koje mi daruju stari voćnjaci i potpuna osama, oduvek su mi prijali. Uživao sam u samoći, iz tog razloga što baš niko mi nije nanosio nikakva zla, i nije mi smetalo da za to plaćam cenu u smislu da mi niko ne donosi nikakva dobra. A imao sam i par prijatelja,... nije da nisam, ali sve je to bilo više površno poznanstvo, no pravo prijateljstvo. Jer kada bi neko i pokušao da produbi odnose i da se istinski zbliži sa mnom, ja bih automatski aktivirao svoje oštre bodlje i odbio bih ga od sebe. Ponekad mi fali dobar sagovornik. Pripadnici moje vrste mi nikada nisu odgovarali. Vodio sam razgovore sa lisicom, ali ona je pravi narcisoidni egomanijak, koja je robovala svojoj ličnosti i uvek je rađe birala vukove za društvo, koji su je „kupovali“ mesom sveže zaklane jagnjadi. Šta jedan jež može da ponudi bilo kome? U jednom periodu sam dosta vremena provodio sa mladim magarcem, koji je pobegao strogom zemljoradniku iz štale, koja se nalazila u obližnjem selu i krenuo putem slobode. Bio je pravi drugar, ali njegova mana bila je ta, što je bio glupav i pomalo dosadan stvor, pa samim tim, nisam mogao da gledam na njega kao na ozbiljnog sagovornika. No, odista mi je prijalo društvo starog, crnog gavrana. Mnogi su ga izbegavali zbog njegove mračne pojave i boemskog života, ali taj je bio prava poeta! Satima bi smo razmenjivali komentare i zapažanja o poeziji, smislu života i u kom polju mogu da se pojedu kvalitetne larve- jer poslednjih godina je stvarno loša hrana po poljima. Međutim, savladala ga je depresija, te jednog dana je samo izustio:
-Slušaj me, ja ovako više ne mogu!... Jednostavno ne mogu! Druže moj, došlo je krajnje vreme...vreme kada i gavrani postaju ptice selice....
Gracioznim zamahom raširio je svoja velika, crna krila, dva puta poskočio sa smreke i odleteo ka zapadu, ne osvrćući se ni u jednom trenutku. Veliki crni gavran postao je mala, bela mrlja na horizontu, dok ga proletnje sunce nije potpuno progutalo. Posle toga, nisam više čuo ništa o njemu. Sve što mi je ostalo, kao uspomena na njega, bila su dva crna pera, koja je ispustio prilikom uzletanja.
Nedugo posle gavranovog odlaska, sreo sam NJU. Zamišljena, pevušila je melodiju neke pesme dok je brala jagorčevinu. Nosila je beo kaputić koji joj je, onako otkopčan, landarao po zemlji. Smeđa kosa bila joj je uredno uvezana u rep i tek po neka vlas, iznad čela, igrala je kako vetar diriguje. Maleni nos na mršavom licu uživao je u opojnim mirisima cveća. Prosto je sanjarila dok je kidala tanke drške jagorčevine. U tom zanosu nije ni primetila da se moja njuška nalazi tik uz njenu ruku; a ja, sav očaran njome, potpuno sam smetnuo s uma da je vreme da se sklonim odatle.Kada me je spazila, uspravila se, povukla korak unazad, a zatim, kada se malo pribrala, klekla pokraj mene i uz osmeh na licu, pružila ruku u mom pravcu. A ja...Ja sam samo nepomično stajao, preplavljen najčudnijem osećanjem.
Hiljade stenica marširalo je mojom utrobom. Bio sam zaslepljen uzburkanim morem, koje se nalazilo u njenim očima, dok su mi šape, bile zacementirane za crvenkastu zemlju; potpuno u nemogućnosti da se pomere sa mesta, a opet su drhtale, kao da se boje da ostanu tu, ukopane, te žele da se odvoje od tela i pobegnu, dok u isto vreme bi ostale jer ih je neka sila privlačila k’ njoj, baš kao i celog mene. Vreme je stalo, a okolina se rastapala, i pretvarala u bujice izmešanih boja.
Naježio sam se.
Dodirnula me je.
Topla krv, jurnula je niz bodlje, pa preko oklopa slivala se na zemlju.
Bolelo je.
Plakala je.
Smeh se probijao kroz suze.
Umesto da odustane, još grublje je prelazila, već rasečenom šakom preko mog oklopa. Bila je uporna, no bol je bio previlik. Nije mogla da izdrži više. Gledao sam joj koščata leđa dok je odlazila brzim korakom. Za sobom je ostavljala iskoktelisane kapljice suza i krvi i eho jecanja i smeha, koji je brzo nestajao među krošnjama drveća.
Doći će nova zima, i novi san. Bićemo ponovo zajedno. Samo tamo nema povređivanja.
Pojeo sam dve bube i popio malo vode sa izvora. Još uvek sam žedan.
A i kako bi jedan jež mogao da postane čovek? Pa toga nema ni u bajkama. Da sam žaba, možda bi i bilo nade za mene, jer se još od davnina pripovedalo o preobražaju žabe u prelepog princa.Tja,...ne moram da budem prelep, a ni princ, jednostavno želim da budem čovek, jer ona bar to zaslužuje.
Sa druge strane, odgovarao mi je miran, ježev život. Noćno šunjanje po žbunju, leškarenje u brlozima prekriven suvim lišćem, proždiranje buba, grickanje svežih plodova koje mi daruju stari voćnjaci i potpuna osama, oduvek su mi prijali. Uživao sam u samoći, iz tog razloga što baš niko mi nije nanosio nikakva zla, i nije mi smetalo da za to plaćam cenu u smislu da mi niko ne donosi nikakva dobra. A imao sam i par prijatelja,... nije da nisam, ali sve je to bilo više površno poznanstvo, no pravo prijateljstvo. Jer kada bi neko i pokušao da produbi odnose i da se istinski zbliži sa mnom, ja bih automatski aktivirao svoje oštre bodlje i odbio bih ga od sebe. Ponekad mi fali dobar sagovornik. Pripadnici moje vrste mi nikada nisu odgovarali. Vodio sam razgovore sa lisicom, ali ona je pravi narcisoidni egomanijak, koja je robovala svojoj ličnosti i uvek je rađe birala vukove za društvo, koji su je „kupovali“ mesom sveže zaklane jagnjadi. Šta jedan jež može da ponudi bilo kome? U jednom periodu sam dosta vremena provodio sa mladim magarcem, koji je pobegao strogom zemljoradniku iz štale, koja se nalazila u obližnjem selu i krenuo putem slobode. Bio je pravi drugar, ali njegova mana bila je ta, što je bio glupav i pomalo dosadan stvor, pa samim tim, nisam mogao da gledam na njega kao na ozbiljnog sagovornika. No, odista mi je prijalo društvo starog, crnog gavrana. Mnogi su ga izbegavali zbog njegove mračne pojave i boemskog života, ali taj je bio prava poeta! Satima bi smo razmenjivali komentare i zapažanja o poeziji, smislu života i u kom polju mogu da se pojedu kvalitetne larve- jer poslednjih godina je stvarno loša hrana po poljima. Međutim, savladala ga je depresija, te jednog dana je samo izustio:
-Slušaj me, ja ovako više ne mogu!... Jednostavno ne mogu! Druže moj, došlo je krajnje vreme...vreme kada i gavrani postaju ptice selice....
Gracioznim zamahom raširio je svoja velika, crna krila, dva puta poskočio sa smreke i odleteo ka zapadu, ne osvrćući se ni u jednom trenutku. Veliki crni gavran postao je mala, bela mrlja na horizontu, dok ga proletnje sunce nije potpuno progutalo. Posle toga, nisam više čuo ništa o njemu. Sve što mi je ostalo, kao uspomena na njega, bila su dva crna pera, koja je ispustio prilikom uzletanja.
Nedugo posle gavranovog odlaska, sreo sam NJU. Zamišljena, pevušila je melodiju neke pesme dok je brala jagorčevinu. Nosila je beo kaputić koji joj je, onako otkopčan, landarao po zemlji. Smeđa kosa bila joj je uredno uvezana u rep i tek po neka vlas, iznad čela, igrala je kako vetar diriguje. Maleni nos na mršavom licu uživao je u opojnim mirisima cveća. Prosto je sanjarila dok je kidala tanke drške jagorčevine. U tom zanosu nije ni primetila da se moja njuška nalazi tik uz njenu ruku; a ja, sav očaran njome, potpuno sam smetnuo s uma da je vreme da se sklonim odatle.Kada me je spazila, uspravila se, povukla korak unazad, a zatim, kada se malo pribrala, klekla pokraj mene i uz osmeh na licu, pružila ruku u mom pravcu. A ja...Ja sam samo nepomično stajao, preplavljen najčudnijem osećanjem.
Hiljade stenica marširalo je mojom utrobom. Bio sam zaslepljen uzburkanim morem, koje se nalazilo u njenim očima, dok su mi šape, bile zacementirane za crvenkastu zemlju; potpuno u nemogućnosti da se pomere sa mesta, a opet su drhtale, kao da se boje da ostanu tu, ukopane, te žele da se odvoje od tela i pobegnu, dok u isto vreme bi ostale jer ih je neka sila privlačila k’ njoj, baš kao i celog mene. Vreme je stalo, a okolina se rastapala, i pretvarala u bujice izmešanih boja.
Naježio sam se.
Dodirnula me je.
Topla krv, jurnula je niz bodlje, pa preko oklopa slivala se na zemlju.
Bolelo je.
Plakala je.
Smeh se probijao kroz suze.
Umesto da odustane, još grublje je prelazila, već rasečenom šakom preko mog oklopa. Bila je uporna, no bol je bio previlik. Nije mogla da izdrži više. Gledao sam joj koščata leđa dok je odlazila brzim korakom. Za sobom je ostavljala iskoktelisane kapljice suza i krvi i eho jecanja i smeha, koji je brzo nestajao među krošnjama drveća.
Doći će nova zima, i novi san. Bićemo ponovo zajedno. Samo tamo nema povređivanja.
Pojeo sam dve bube i popio malo vode sa izvora. Još uvek sam žedan.
Пријавите се на:
Постови (Atom)