Narodna poslovica glasi:„Šuplju glavu vetar nosi“, a desilo se, eto nedavno, da vetar potera šuplje glave do bioskopa, baš kada sam i ja rešio da sa devojkom odem tamo. Zašto kažem “šuplje glave”, biće vam jasnije, kasnije. Sedišta nisu bila numerisana, te smo zauzeli mesta u sredini sale, takoreći najbolja mesta. Masa koja se komešala po sali, birajući što bolje sedište za svoju zadnjicu, izgledala je kao polusvet koji bira što bolji separe u diskoteci. Sve pršti od šminke, minjaka, gelova, ulja, cipelica i šta ti ja znam čega ne, no nije problem u njihovoj pojavi, već u njihovom ponašanju. Deset minuta pre početka filma, ceo prostor beše ispunjen ehom ogovaranja i dobacivanja, no dva momka, koji su sedeli tik uz nas, bejahu najbučniji. Na predlog moje devojke, prešli smo u drugi red, gde je kanda mirnije. Kreće film, a sa filmom i gromki aplauz, zvižduci, skandiranje, atmosfera kao u Nasi, prilikom uspešnog uzletanja sepejsšatla. Da ne zaboravim da kažem da se sve to odigravalo u Nišu, u gradu u kome se skoro pola veka organizuje jedan od najvećih filmskih festivala, ali u kom već nekoliko godina ne postoji ni jedan bioskop. Možda je baš odatle i proisteklo oduševljenje, kanda, ljudi su „gladni“ bioskopskih momenata, a verovatno su u međuvremenu zaboravljena pravila ponašanja. A kultura je veoma bitna kod Srba. Naime, možda nismo jedini koji osećaju ekonomsku krizu, možda nismo ni najtvrdoglaviji, ali činjenica je, da smo jedina država koja za ministra kulture ima čoveka bez završenog fakulteta.
Sećam se intervjua sa jednom devojkom, koja radi kao igračica u diskoteci koja je otvorena na mestu nekadašnjeg bioskopa „Čegar“. Na pitanje da li smatra da je bolje imati diskoteku umesto bioskopa, ona je odgovorila: „Naravno, diskoteke su kulturno jezgro grada Niša“. Zar je moguće? Ako je tako, onda sam ja osoba koja nije ni prošla pored kulture. Tako su i nastale šuplje glave, jer su im ovakva jezgra kulture antenama i vuferima isisavali ono što je nekada bilo u njima.
Elem, da se vratimo na dogodovštine iz bioskopa. Možda se pitate kako to da gledamo film u bioskopu, kada kažem da bioskopi ne rade. Eto, nekom „magijom“ Bjelogrlić je privremeno otvorio staru bioskopsku salu u Domu armije. I eto, mi tamo, gledamo film, a dva sedišta od mene dva momka, razvezli priču, lete komentari, ne praskačući ni jednu scenu u filmu. „B'ate b'e, šta nam b'e ovo pustili, ovaj balavandar će kenja ovako ceo fim. Daj b'e nek se skida neko, malo akcija, ovo-ono!“ Ja gledam, slušam i ne verujem. U početku mi je bilo smešno, ali trenutak kada na filmu kreće srpska nacionalna himna i kada ekipa iz bioskopa kreće da peva, zajedno sa akterima iz filma, postaje trago-komičan. Šta je tu je, čovek se navikne na smrad, pa smo tako i moja devojka i ja morali da se naviknemo na gungulu za vreme trajanja filma, kao i navijanje i aplauze kada bi neko od glumaca dao gol.
Film je bio na repertoaru dva meseca. Sada ljudi mogu da se vrate u svoje kulturno jezgro, jer ponovo ne radi bioskop, a i ko zna da li će ikada pororaditi.
Нема коментара:
Постави коментар