Lokal

Naslonio se na pult, pored kase.Njegova sitna pojava bila je tu, no misli nisu. Desna ruka mu je pridržavala glavu, dok je levom, iz polu prazne tegle, mehančkim pokretima, izvlačio ukiseljene krastavčiće, koje je žvakao veoma dugo i bezvoljno, ne ubijajući glad, već samo vreme. U mislima je prelistavao uspomenene iz pedeset i neke. Prostoriju od petnaest koma tri kvadrata, pored Đorđevog, podgrabavljenog tela, starog osamdesetak godina, ispunjavalo je sedam drvenih polica sa gramofonskim pločama, različitih žanrova, uredno poređanim, koje su uglavnom datirale sa sredine prošlog veka, tri velike, kartonske kutije, takođe sa pločama, okrugli, zidni sat, na desnom zidu, sa pokvarenom sekundarom, dve električne i jedna akustična gitara bez žica, okačene na levom zidu, kao i pesma After You’ve Gone, Roja Eldridža, koja je uz pucketanje, odzvanjala sa posleratnog gramofona. Iznad Đorđeve glave visile su tri uramljene ploče, i činilo se da jedino na njima nema prašine.

Zagrizao je krastavac do pola, naglo se trgnuvši iz svog maštarenja, te vrati zagriženi krastavac u teglu. Zatim, posla pogled ka zidnom satu, ne bi li uporedio vreme koje pokazuje, sa vremenom koje pokazuje sat na njegovoj ruci. Razrogači oči, kao da nešto nije u redu, iako je ručni sat kasnio samo jedan minut. „Nemoguće da kasne“, prošapta on. Osetio je nelagodan napad nervoze u stomaku. Prevrtao je po razbacanim stvarima ispod pulta. Ščepa platnenu krpu i rahitičnim pokretima, krenu da briše tri uramljene ploče. “Nek ide sve u tri lepe!”, povika Đorđe, bacivši belu krpu, posivelu od prljavštine, na pod. Iščekivanje je gadna stvar, čak i onda kada ne iščekujemo ništa dobro. U tren, kada je krpa dospela na pod, zvonce iznad ulaznih vrata se oglasi. U lokal, sitnim koracima, ušeta Đorđev komšija. Razapeo je osmeh preko smežurenog lica, lažno se trudeći da ga prikrije. Nosio je kariranu košulju, koja je visila na njegovom mršavom telu, kao da nije pripadala njemu. Njegove crne, poderane cipele, ostavljale su blatnjave tragove iza njega, po radnji. U levoj ruci držao je sivog mačora, sa simpatičnom i nekako zbunjenom facom, kojeg je gladio preko glave i vrata, desnom rukom.

„Gotovo je, a?“, kroz smeh se obrati komšija. Đorđe samo sleže ramenima, iako pitanje nije ni čuo, jer su mu nervozne misli bile na sasvim desetoj strani. Međutim komšija nastavi: „Pa rekao sam ti ja Đorđe, da će doći, kad' tad do ovoga, ali ti si samo znao da psuješ i isteruješ. Eee, sad', sad' je došlo mojih pet minuta“,a onda nastavi još žustrije „Pa ne moram više da gledam ovaj raspad. Neću više da slušam to tandrkanje iz radnje! A lepo sam ti nudio, sasvim pristojnu cifru, čak i tvoj sin te je molio da me poslušaš, ali ti večito teraš inat.“ Pogleda u mačora, stisnu mu glavu, a onda doda: „Postoji, međutim, jedna stvar, za koju se ispostavilo da si sasvim u pravu. Onomad si rekao kako nije sve na prodaju, i ispalo je da zaista nije.“, zastade tu, zakašljuca se, a onda nastavi grohotom se smejući: „Neke stvari se ipak dobijaju besplatno!“

Đorđa ove reči vidno pogodiše, te se uspravi, podupirući se rukama o pult, i upita: „O čemu pričaš, rđo jedna, kada ti ništa dobio nisi?“
„Dobio sam mnogo više nego što ti misliš!”, uzviknu komšija, “Boli mene, da izvineš, ona stvar za tvoju radnju, verovatno bi' je i sam srušio i napravio parking prostor, ali tvoj izraz lica je neprocenljiv.“

U taj mah, Đorđe oseti kako ga bes ošinu duž cele kičme, iščupa kasu, nacilja komšiju, zamahnu njome i baci je iz sve snage. No, na žalost, ne pogodi metu, već razbi izlog, a kasa se rascveta na sred ulice. Mršav, dnevni pazar polete u vis, a kad su to videli ljudi koji su se nalazili u blizini radnje, potrčaše ka novčanicama, ne bi li ih dograbili prvi.

Jedna krupnija gospođa, videvši novčanice kako lepršaju iznad pločnika, ostavi dete u kolicima na sred puta, koja lagano krenuše nizbrdo, no na sreću se brzo i zaustaviše a dete briznu u plač; brkati vozač taksija udari u zaprežna kola u kojima je bila svakakva starudija, a ponajviše starih akumulatora, samo ciga, koji je upravljao njima, nije bio na “mestu”, već je grabio pedesetice i stotke. Konj se od udarca uplaši, pa zagalopira pravac u trošnu, zanatsku radionicu, obućara Sime. Radionica se uruši, a Sima je već sa suprugom, koja ga je svom snagom vukla za poderanu košulju, klečao ispred kase, ne obraćajući pažnju na haos u njegovoj radnji, već na to kako da istrgne novčanicu od petsto dinara iz ruke taksiste.

Svu ovu gungulu i cirkus su komšija i Đorđe pratili kroz polomljeni izlog, i za trenutak se učinilo kao da se malopređašnja rasprava nije ni dogodila. Međutim, zvonce iznad vrata se ponovo oglasi, a u radnju ulete debo čovek, rumenih obraza i sveže obrijane brade, u skupom odelu, jašući aktn-tašnu. Bio je to preduzetnik, a njegova pratnja bio je advokat, kao i policajac, za kog se ispostavilo da je Đorđev sin. Mačak se uplaši od jahača na tašni, istrgnu se iz ruku komšije i zavuče ispod police uz frktanje.

Komšija razvuče osmeh, protrlja rukama kao da ih pere, a oči mu zacakleše od sreće kao detetu koje otvara novogodišnje poklone, a onda izusti: “Stigli ste, konačno.” Ovaj trio nije obraćao pažnju na njega, te mu niko ništa i ne reče na ovo. Preduzetnik je sišao sa aktn-tašne i razgledao prodavnicu ploča od ugla do ugla, kao da traži nešto; a onda poče da došaptava nešto advokatu, koji je čurio cigaretu i kroz gusti dim samo klimatao glavom.

“Razbacuješ se parama, tata?”, upita policajac, Đorđa. Prebledeli Đorđe nije slušao šta ga ovaj pita, već ga je nemo sekao pogledom, koji se završavao na ulici, sa koje se razišao onaj silni narod, a lagano su pristizali buldožeri i kamioni sa radnicima uz veliku buku. Njegov sin, policajac sa najnižim činom, ponovi pitanje, ali ovog puta žustrije. Đorđe je ćutao. Kada je i treći put ponovio pitanje, Đorđe ga ispijenim očima pogleda u oči i reče mu sasvim tiho:”Promeni ploču”. Policajacu faca postade tamno crvena od besa, izvuče pendrek i odalami Đorđa po ruci. “Ti meni, promeni ploču!”, uzviknu on. Đorđe se ne pomače ni milimetar, već mu drhtavim glasom ponovi:” Promeni ploču“. Policajac iz sve snage zamahnu pendrekom, zažmuri i umesto da pogodi Đorđa on udari u teglu sa krastavcima, koja se razbi, a krastavčići zajedno sa kiselinom, prosuše se svud po podu i pultu. „Ne razumem zašto si tako besan na mene, sine moj“, reče Đorđe. Ovaj ga udari pendrekom, ne tako jako kao prvi put, ispusti suzu i reče:“ Nisam besan ni malo tata, ali to su pravila službe.“ „Da, da. Razumem u potpunosti. Služba.“, reče Đorđe, a onda nastavi „Ali ja sam mislio samo da promeniš ploču, pošto se ova već odavno završila. Eto imaš u toj kutiji“, pokaza mu prstom,“ Ninu Simon – I Put a Spell On You, pa je ubaci u gramofon“. Ovaj izvuče ploču iz crnog omota, prošaranog žutim slovima i ubaci je u gramofon, baš kao što mu je rečeno. Par radnika je ušlo u lokal i krenuše da iznose stvari, bacajući ih grbo ispred ulaznih vrata. „Čudo se ne buniš ovog puta“, konstatova preduzetnik. „On se uvek buni“, dobaci komšija. Đorđe ih je letargično pogledao, i samo odmahnu pomodrelom šakom od udarca, te izusti „Tja, kao da ima vajde.“ „Pa nema“, reče preduzetnik, dok je pogledom pratio radnike, kao da proverava da li ispravno izbacuju ploče i gitare ispred radnje, „ali je apsulutno neprimerno sa tvoje strane što se ne buniš. Svaki normalan čovek bi se bunio, pisao molbe, slao opštinskim izvršiteljima i slično. Naravno, većina tih žalbi i molbi bi se zaturila negde, jer to su vredni ljudi i nemaju puno vremena, naručito za sitne slučajeve kao što je ovaj tvoj, a onaj manji deo, bio bi odbijen, jer je kanda drsko ući u klinč sa gradskom službom.“ „Stvarno je drzak“, dobaci komšija, sav poturen kao olinjali pacov. Advokat ne progovori ni reč sa prisutnima za sve ovo vreme, već je razgovarao mobilnim telefonom, ali tako tiho i nerazgovetno, da ga niko u lokalu nije mogao čuti, dok mu je mrko lice skrivao zastor od dima cigarete. Jedan od radnika, mladi ciga, vitke konstrukcije tela, u plavom, radničkom kombinezenu otkopčanom do pola, bez reči se prišunja iza Đorđa i prljavim prstima uze da skida jednu od one tri izglancane ploče. Kad Đorđe to primeti, brzo ga povuče za rukav uz reči vidno začinjene gnevom:”To mogu i sam!”; no cigu to ne omete, već nastavi usiljenim pokretima da vuče ploču, kao da je pokušavao da isčupa i ekser iz zida koji je pridržavao, a policajac odalami Đorđa i briznu u plač. “Znam sine, služba”, izgovori Đorđe, dok su još dva radnika prišla da pomognu cigi i da skinu i one dve, preostale ploče. Tu se Đorđe stropošta na pod, a glava mu završi ispred nedovršenog krastavca.

Kada se rasvestio, nije se više nalazio u radnji. Neko ga je dovukao do onog krša ipred lokala. Ispod glave mu je bila nalomljena ploča The Doors-a, a njegov džemper, kao i pantalone imale su poderotine na par mesta, još je i primetio kako se sitne kapi krvi slivaju niz njegov levi lakat. Mačak mu je lizao obraz sve dok se advokat se nagnu nad starcem, uperivši svoje mrke podočnjake, koji su se spuštali tako nisko, da se Đorđu činilo da će ga prekriti njima. Nabi mu neki papir ispred nosa, i tada prvi put začu njegov glas. “Podpiši.”, izusti advokat, izgrebanim, pušačkim glasom. Đorđe nije reagovao. Ovaj ponovi još jednom:” Podpiši starče, ne stvaraj mi problem.” U to vreme, jedan od majstora, preseče ovo grebanje glasom, pitanjem:” Da teramo, gazda?” “Terajte, terajte”, odgovori preduzetnik, pogladi masnu bradu, skoči na aktn-tašnu i odgalopira preko zgrada i ulične rasvete. Rad bagera stvori buku i u jedan mah, kao nožem kroz kajmak, prođe kroz izlog ispražnjenog lokala, iz kog su zaboravili da iznesu stari gramofon, sa kojeg se kroz lomljavu stakla, probijao vokal Nine sa pesme Beautiful Land. Advokatova usta se još jednom otvoriše i iz njih izlete par kapljica pljuvačke i još jedno “podpiši”. Tu se Đorđe nasmeja, možda zbog advokatove upornosti da ovaj podpiše taj, za advokata očigledno važan papir, možda zbog toga što se advokatov glas čuo bučnije od rada motora buldožera, i sve buke koja se stvarala prilikom rušenja, a možda i od umora zbog borbe u kojoj nije ni želeo da učestvuje. Kako bilo, Đorđe se tada poslednji put smejao, sklopio je oči i stegao pesnice, ne razmišljajući o tome, da počasti advokata potpisom. Buldožer je prodirao sve dublje i dublje u radnju, a ploča se i dalje obrtala.