Pravac pogleda

Kada koračamo noću, slabo osvetljenim, sablanim ulicama, koraci su brzi, a pogled oprezan i uvek usmeren unapred. Dešava se pak, da zagazimo u baru do članaka, da nam se odveže pertla, čak i da nervozni prsti ispuste ključeve od stana, koje smo izvadili pola sata pre dolaska do ulaznih vrata, na mračni trotar. Svaki od tih problema rešimo za rekordno vreme, ali ni u jednom trenutku ne dopuštamo pogledu da skrene. Iz sporednih aleja i prolaza koji seku ovu „našu“ ulicu, čujemo glasove, krike, pucnje, škripu, lomljavu stakla, ...osećamo i poglede koji nam se kao oštrica zarivaju u leđa i bude to prokleto čudovište u nama – znatiželju; ali mi, pogled i dalje ne skrećemo. Ne, čvrsto je fiksiran. -Možda je to samo mačka iskočila iz kontejnera, pomislimo, -pa je oborila neku starudiju... -A možda nekom ipak treba pomoć! Šta ako sada siluju bespomoćnu devojku? Možda ubijaju nekog klinca! Možda neko naplaćuje dug na najbrutalniji način! A šta ako pijani dripci maltretiraju nekoga koga vrlo dobro poznajemo ?!... A šta ako naiđe policija pa nas pomeša sa njima?! Možda se bez razloga uvučemo u neprilike. Možda se ipak ne dešava ništa loše, to je samo zaljubljeni par, koji se vaćari tu na uglu...Bilo bi itekako nepristojno zabadati nos u tuđa posla. Pa naravski ... ne može se dešavati ništa loše! Vrlo poznata kvaka...škljoc... konačno zvuci nestaju...preplavljuje nas olakšanje. Spustimo glavu na jastuk, spokojni i zadovoljni razmišljamo o proteklom danu, već potpuno ne razmišljajući o ulici i dešavanjima u istoj. Možda baš zato što pogled nismo skrenuli...a možda je ipak trebalo!