Oklop i bodlja

Prolazi zima. Budim se. Više ne osećam njenu hladnu ruku i ne vidim njen izgubljeni, a opet tako topao pogled. Opet sam ja- ja i opet je ona- ona i zasigurno ona ne želi da bude ono što sam ja, a ja sam odveć kukavica da se potrudim da budem ono što je ona.

A i kako bi jedan jež mogao da postane čovek? Pa toga nema ni u bajkama. Da sam žaba, možda bi i bilo nade za mene, jer se još od davnina pripovedalo o preobražaju žabe u prelepog princa.Tja,...ne moram da budem prelep, a ni princ, jednostavno želim da budem čovek, jer ona bar to zaslužuje.

Sa druge strane, odgovarao mi je miran, ježev život. Noćno šunjanje po žbunju, leškarenje u brlozima prekriven suvim lišćem, proždiranje buba, grickanje svežih plodova koje mi daruju stari voćnjaci i potpuna osama, oduvek su mi prijali. Uživao sam u samoći, iz tog razloga što baš niko mi nije nanosio nikakva zla, i nije mi smetalo da za to plaćam cenu u smislu da mi niko ne donosi nikakva dobra. A imao sam i par prijatelja,... nije da nisam, ali sve je to bilo više površno poznanstvo, no pravo prijateljstvo. Jer kada bi neko i pokušao da produbi odnose i da se istinski zbliži sa mnom, ja bih automatski aktivirao svoje oštre bodlje i odbio bih ga od sebe. Ponekad mi fali dobar sagovornik. Pripadnici moje vrste mi nikada nisu odgovarali. Vodio sam razgovore sa lisicom, ali ona je pravi narcisoidni egomanijak, koja je robovala svojoj ličnosti i uvek je rađe birala vukove za društvo, koji su je „kupovali“ mesom sveže zaklane jagnjadi. Šta jedan jež može da ponudi bilo kome? U jednom periodu sam dosta vremena provodio sa mladim magarcem, koji je pobegao strogom zemljoradniku iz štale, koja se nalazila u obližnjem selu i krenuo putem slobode. Bio je pravi drugar, ali njegova mana bila je ta, što je bio glupav i pomalo dosadan stvor, pa samim tim, nisam mogao da gledam na njega kao na ozbiljnog sagovornika. No, odista mi je prijalo društvo starog, crnog gavrana. Mnogi su ga izbegavali zbog njegove mračne pojave i boemskog života, ali taj je bio prava poeta! Satima bi smo razmenjivali komentare i zapažanja o poeziji, smislu života i u kom polju mogu da se pojedu kvalitetne larve- jer poslednjih godina je stvarno loša hrana po poljima. Međutim, savladala ga je depresija, te jednog dana je samo izustio:

-Slušaj me, ja ovako više ne mogu!... Jednostavno ne mogu! Druže moj, došlo je krajnje vreme...vreme kada i gavrani postaju ptice selice....

Gracioznim zamahom raširio je svoja velika, crna krila, dva puta poskočio sa smreke i odleteo ka zapadu, ne osvrćući se ni u jednom trenutku. Veliki crni gavran postao je mala, bela mrlja na horizontu, dok ga proletnje sunce nije potpuno progutalo. Posle toga, nisam više čuo ništa o njemu. Sve što mi je ostalo, kao uspomena na njega, bila su dva crna pera, koja je ispustio prilikom uzletanja.

Nedugo posle gavranovog odlaska, sreo sam NJU. Zamišljena, pevušila je melodiju neke pesme dok je brala jagorčevinu. Nosila je beo kaputić koji joj je, onako otkopčan, landarao po zemlji. Smeđa kosa bila joj je uredno uvezana u rep i tek po neka vlas, iznad čela, igrala je kako vetar diriguje. Maleni nos na mršavom licu uživao je u opojnim mirisima cveća. Prosto je sanjarila dok je kidala tanke drške jagorčevine. U tom zanosu nije ni primetila da se moja njuška nalazi tik uz njenu ruku; a ja, sav očaran njome, potpuno sam smetnuo s uma da je vreme da se sklonim odatle.Kada me je spazila, uspravila se, povukla korak unazad, a zatim, kada se malo pribrala, klekla pokraj mene i uz osmeh na licu, pružila ruku u mom pravcu. A ja...Ja sam samo nepomično stajao, preplavljen najčudnijem osećanjem.

Hiljade stenica marširalo je mojom utrobom. Bio sam zaslepljen uzburkanim morem, koje se nalazilo u njenim očima, dok su mi šape, bile zacementirane za crvenkastu zemlju; potpuno u nemogućnosti da se pomere sa mesta, a opet su drhtale, kao da se boje da ostanu tu, ukopane, te žele da se odvoje od tela i pobegnu, dok u isto vreme bi ostale jer ih je neka sila privlačila k’ njoj, baš kao i celog mene. Vreme je stalo, a okolina se rastapala, i pretvarala u bujice izmešanih boja.

Naježio sam se.

Dodirnula me je.

Topla krv, jurnula je niz bodlje, pa preko oklopa slivala se na zemlju.

Bolelo je.

Plakala je.

Smeh se probijao kroz suze.

Umesto da odustane, još grublje je prelazila, već rasečenom šakom preko mog oklopa. Bila je uporna, no bol je bio previlik. Nije mogla da izdrži više. Gledao sam joj koščata leđa dok je odlazila brzim korakom. Za sobom je ostavljala iskoktelisane kapljice suza i krvi i eho jecanja i smeha, koji je brzo nestajao među krošnjama drveća.

Doći će nova zima, i novi san. Bićemo ponovo zajedno. Samo tamo nema povređivanja.
Pojeo sam dve bube i popio malo vode sa izvora. Još uvek sam žedan.