Dan za danom pred kockastim ekranom ( za "Mladi reporter" decembar/januar)

Od malena su nam roditelji pričali o lošem uticaju televizije na nas. Dobro se sećam očeve pridike: -Sklanjaj se od televizora, upropastićeš oči! Dvadesetak godina kasnije, zapitao sam se, da li gledanje televizije može da dovde samo do oštećenja vida ili ima za uzrok mnogo veće posledice.
Hajde da se vratimo na sam početak, jer krenuti od sredine nikako nije zgodno.
Reč televizija dolazi od grčke reči tele - daleko i visio - gledanje, pogled. Možda su tvorci iste bili preambiciozni, te su ovoj napravi nadenuli upravo takvo ime , ali danas, gledanje televizije, ne može predstavljati kakav “širok” ili, bukvalno prevedeno, “dalek” pogled. Izgleda da se značenje samog pojma “zagubilo”, barem kod nas. Adekvatnije rešenje bi možda bilo “teleći pogled” ili “vizija teleta”, pošto se i interesovanja većine ljubitelja današnje programske šeme ne razlikuju po mnogo čemu od interesovanja prosečnog teleta.
Da se razumemo, ja posedujem TV. Šta više, često je uključen, a kanale listam nasumično, i zadržavam se na onom na kom je slika najsvetlija. Da, baš tako,najsvetlija… I za to postoji sasvim valjani razlog. Zapravo, TV za mene predstavlja najobičniju lampu. Smatram da sam jedina osoba kojoj televizor služi isključivo kao primarno osvetljenje radne površine. Kakav paradoks, čim se uhvatim za knjigu hvatam se i za daljinski upravljač.
E sad, postoje naravno, na kablovskoj, i televizije koje emituju program edukativnog karaktera, (koji bih i ja verovatno pratio, kada bih gledao televiziju), međutim ne bih da pričam o ljudima koji prate upravo takav program, već o prosečnom srpskom ljubitelju televezije – Teletu koje blene u šareni tv!
Tom profilu odgavaraju svi ljudi od 7-107, koji su u manjku sa privatnim životom, a imaju višak dosade i puke radoznalosti. To su ljudi, kojima se 24/7 mala, roze mrlja “smeši”, sa gornjeg, desnog ugla ekrana i čiji nosevi uvek imaju za cilj da se zabiju u tuđa posla. Kao da mislie da im se mesija vratio direktno preko tv ekrana, pa dopuštaju tv (bez)licima da im diktiraju pravila ponašanja i izgleda… Sve od ljubavi do mode. O uticaju televizije svedoči i bizarni događaj, koji se odigrao u Leskocu, u vreme kada je na programu bila, astronomski popularna, serija Kasandra. Naime, grupa starijih žena je kontaktirala advokata da izvuče Kasandru iz pritvora.(Šta li je pomislio čovek?). Vrlo dobro se sećam i kako su u ono vreme oponašane tadašnje zvezde ZAM-a. Sve žene su želele da imaju duge noge kao Sneki, te da ih pakuju u vrele letnje haljine. Tako i sredinom devedesetih, mediokriteti su radili upravo onako, kako im je diktirano palicom ovog medija, koja im je ujedno kao vikinška sekira, odsecala svaku moralnu vrednost. I taman kad smo pregrmeli diktatorske dnevnike, dens i ostala “čudesa”, pravo iz središta ovog, već odavno jalovog tla, iznik’o je još veći korov, na čelu sa biljkom kešožderkom S. Popovićem. Prosečan Srbin je protiv gej populacije, te je uvek spreman da rasturi gej paradu, dok mu ni malo ne smeta kičeraj, šund i seljanija na nacionalnoj televiziji, šta više i uživa svemu tome, te ne bi rasturio Grand paradu.
Kanda sve je to bilo malo da “ubiije” dokonst kod gledalaca, pa su televizijski magovi rešili da “uvezu” inostrane šou-ove kod nas. I to ne bilo kakve šouove, već rialiti šouove!
Sa njima, uz vetar je otišlo, bukvalno sve što ima veze sa pojmovima kao što su moral i kultura. Desilo se i to da su ljudi, koji bojkotuju ovakvu vrstu zabave, na silu postanu asocijalni, jer se ova “zaraza” toliko duboko uvukla u psihu mase, da je zaista postalo nemoguće izbeći razgovor o kući, farmi ili ostrvu. Odem na faks, gde me dočekaju sa pitanjem: - Je l’ si video šta se desilo sinoć kod šupe na farmi?, uzvraćam na pitanje:- Nisam, ne zanima me!, pobegnem u učionicu, gde me dočeka profesor sa pitanjem – Šta misliš ko će da ispadne večeras?, - Zaista ne znam i ne zanima me…, a posle faksa do komšinice, koja “nabada” konstatacijom – Jao, pa ti imaš iste čarape kao Kurta iz tog i tog šoua!!!, - Nisam pratio, ne znam… njah!. Njihov odgovor na moju reakciju, zvučao je otprilike ovako: - Glup si!
E, ovako, ja ću biti glup i kloniću se ovakvih “pametnih” stvari i dalje, a vi budite premudri, te trk po daljinske upraljvače, kako bi se napojili sa izvora mudrosti. Eventualno telefon u šake, pa se obratite idolima, koji se nalaze u nekom od tih šouova, koji će bog zna kako pročitati to.(Kapiram da mi glupi to ne kapiramo.)
Naravoučenije: Ako želiš da budeš “glup”, baci tv i baci se na knjigu! ( Što je u mom slučaju nemoguće, bar dok ne nabavim lampu :). )